Ja sam strašna mama pokemonka koja ima jedinstven napad. Napadam PUSAMA! Kad poludim moja dječica se sakriju po svim mogućim i nemogućim rupama u stanu. Ali njihova sudbina je zapečaćena. Najgore je ovom najmanjem jer on se jadan sakrije i viče: Mama, tu sam! Naravno da njega napadnem prvoga i izljubim ga od glave do pete. Onda trčim dalje po stanu dok ne nađe ovo dvoje velikih. Oni se pokušavaju obraniti ali bezuspješno. U trenu su zarobljeni i podliježu pred silnim pusama…Iako mi je kćer skoro viša od mene jednostavno je nemoćna kad ju poljubim u vrat. Toliko joj je to smiješno da pada na pod i tada mi je pobjeda zajamčena. Srednji sin je najdostojniji protivnik..On je razradio strategiju obrane ali ga je odao mlađi brat….Sakrio se na balkon i zatvorio vrata izvana riskirajući ozebline…Premro je od straha kad sam prislonila usnice na staklo..znao je da mu je bolje da se preda…Uslijedila je strašna kazna…Morao je mirno ležati i trpiti moje puse kojih je bilo posvuda…po okecima, uhekima, dlanovima, prstićima, vratu, bušici…
I tako…
Moja djeca imaju „noćne i dnevne more“..
Požalili su mi se da će zvati hrabri telefon i prijaviti me…
Upitah ih: A na što ćete se žaliti?
Kažu oni: Na mamu pokemonku koja napada pusama do iznemoglosti!
Pa si sad vi mislite…..
Post je objavljen 13.03.2006. u 11:20 sati.