Marketing
Nije lako biti malen...
Pošta.
Na ulazu staklena vrata.
Automatska.
Ona koja imaju senzore pa se sama otvaraju.
Ljudi žure.
Ulaze, izlaze.
Vrata se otvaraju, zatvaraju.
Tom brzinom da nitko ne mora niti usporiti.
Tako su naštimana.
Žurim i ja.
Ispred mene prođe ugodno prepunjena teta.
Vrata se otvore i zatvore.
Idem ja, ne usporavam i zum...
Zabijem se u zatvorena vrata.
Tek nakon što sam se 3 puta vratila naprijed-natrag, otvore se.
Opet ista vrata...
Ljudi prolaze, vrata se uredno otvaraju, zatvaraju.
Ako prođete dovoljno brzo za onim tko je prošao ispred vas, vrata se ne zatvore nego ostaju otvorena dovoljno dugo da prođe i druga osoba.
Prođe ispred mene neki veliki striček.
Ja žurim za njim i hop...
Vrata me zatvore.
Stisnu.
Onako u sendvič.
Nisu me ni primijetila.
I tako svaki put...
Bah!
Glupa vrata na senzore!
Post je objavljen 13.03.2006. u 08:53 sati.