U moju kuću.
Doći ćete u moju kuću. Zapravo to i nije moja kuća. Ušao sam tako jednoga dana, nikoga nije bilo unutra, samo je vjenac crvenih paprika visio na bijelom zidu.
Dugo sam ostao u toj kući, nitko nije dolazio, ali svakog dana i svakog dana, čekao sam vas.
Nisam ništa radio.
Mislim ništa ozbiljno.
Nekada izjutra njakao sam iz sve snage.
Kao magarac.
I to mi je godilo.
Onda sam se igrao nogama.
Te noge su jako inteligentne.
Odvedu vas jako daleko ako vam se baš ide jako daleko.
A opet, ako vam se ne ide nikud one ostaju kod kuće i prave vam društvo.
Kakve gluposti.
Jednom nogom u grobu a to znaju i vrapci na grani.
A zasto bi to uopće vrapci znali?
Vrapci znaju kad znaju, a ne znaju kad ne znaju,
ili kad su samo djelomićno obavješteni.
Osim toga oni se uopće tako i ne zovu.
To smo ih samo mi tako nazvali.
Vrabac vrabac vrabac.
Zašto tako a ne drukćije.
Imperator zove se deva jednogrba.
Ima pisaći stol i konja s ladicama.
Izdaleka ide čovjek, ima samo tri imena.
Zove se Tim Tam Tom a ni prezime mu nije veliko.
Malo dalje stoji bilo tko.
Jos malo dalje stoji bilo šta.
I kakve sve to uopće ima veze.
Doći ćeš u moju kuću. Ja mislim štošta, ali u stvari samo na to mislim. I kad dođeš skinut ćeš se i ostat ćeš tako gola sa usnama crvenim. Crvenim kao vjenac crvenih paprika što visi na bjelom zidu. I onda ćes stati i ja ću stati kraj tebe. Eto. U moju kuću koja zapravo i nije moja kuća, doći ćeš.