Marketing
samo dio sistema
Ove godine sam maturant i moram se primit knjige ko nikad do sad, što mi na neki način uspjeva. Problem je u tome kaj se gotovo svaki božji dan kačim sa starcima oko toga kaj oni žele od mene, kaj želim itd. Jučer sam se skoro pošorao sa starim i izderali smo se jedni na druge i posvađali tak da sam ja čopio pljuge i izletio van iz kuće sam da zapalim i da se malo schillam. Razmišljao sam, ćemu takva sranja, kad nisu posrijedi nikakvi pravi problemi nego glupa prepiranja oću li ja dobiti 4 ili 3. Prvo sam neko vrijeme razmišljao kako su moji starci paranoični idioti, te sam nakon nekog vremena shvatio da su bili u pravu što se tiće ocjena, jer ću se teško upisati dalje ako budem loš, no daljnjim razmišljanjem dođoh do puno dubokoumnije spoznaje...Naime, razmišljao sam kako svi mi od rođenja do zaposlenja, osnivaja obitelji itd. imamo isti jebeni put, jedino nas nekakve mogučnosti (uglavnom financijske) kroz život razslojavaju, te tako nastane razlika izmađu direktora i tvorničkog radnika.
Kad pogledam oko sebe i vidim te jedno te iste face, i shvatim kako sam ja samo još jedna karika koja će se priključiti jednom od slojeva i funkcionirati ko da sam dio nekakve igrice tj. kompjuterskog programa u kojem je upisana zadaća za sve nas, osječam se tako jadno i bespomočno. Naši izbori su jebeno suženi, toliko su mali da bi svako istupanje iz sistema značilo propadanje i neprihvačanje u društvu. Dakle zaključio sam da nemam izbora nego da služim programu i veselim se tim malim glupim stvarima, a vikendom zdrmam litru-dvije, spalim koju frulu i zabrijem si da je nekak drukčije i veselim se stvarima koje inače smatram užasno glupima...
Post je objavljen 12.03.2006. u 12:51 sati.