neman pametnijeg posla.
pada kiša.
ja bi u stpe. ali neman s kime.
svi suše kosu i uče kemiju. PA PETAK JE POBOGU ŠTA IMATE UČIT?!?!?!?!
PEETAAAAAAAK!!!!
patak. patka. hehe, ali ja sam vrabac. mda.
a sada (ratatataaaaaaam) THE POST.
evo vako... jučer mi jedan tip s kojim vodim intelektualno stimulativne razgovore rekao da on ne vidi smisao blogova (e pa tu sam ja da te prosvjetlim:P). nikad ne bi mogao pisat intimne stvari i onda ih objavit na internetu.
da, to je kao kad ti potpuni neznanac čita dnevnik. a ja u tome ne vidim ništa loše. neznanac je neznanac, nit je njega briga za tebe nit je tebe briga za njega. zamisli da ti znanci čitaju dnevnik. e TO bi bila katastrofa.
ali, zašto ikome dozvoliti uvid u tvoj mentalni sklop, dati nekome dušu, reći sve svoje želje i strahove? zato što ti je to ponekad potrebno.
zamisli da se osjećeš ko pale sam na svijetu, da se osjećaš iznevjerano i isfrustrirano, zamisli koje bi olakšanje bilo da sve svoje osjećaje izraziš kroz jedan najobičniji post. olakšanje zar ne?
i sad zamisli da ti netko ostavi poruku da nisi sam, da ima još ljudi kojima je isto kao i tebi. kojima nije stalo šta si negdi zametnija neki glupi cede, koji se neće durit kad na testu bolje prođeš od njih.
ali zašto ne jednostavno razgovorom izbaciti sve te osjećaje van? ne znam, lakše je ovako. bar meni. a i s kim razgovarat? nitko nije raspoložen za razgovor o ničem drugom osim o sebi, i koliko god to iritantno bilo to je tako. teško ćeš nać nekoga s kim ćeš moći razovarat. i onda ti ostaje blog. za izbacivanje svega iz sebe.
ali, ja nemogu otvarat dušu na ovom blogu. prvo zato što ovo čitaju ljudi koji me znaju. ljudi zbog kojih moram radit cenzuru.
uglavnom, da zaključim ovaj post bez glave i repa dajev vam jednu izjavu.. sa jednog bloga koji rado čitam...