Neozbiljna san. I neodgovorna, kad je rič o studiranju. Ma ustvari nisan, ali tako kažu ovi oko mene. Svoje buduće zanimanje nisan odabrala iz prve. Nego iz druge! Onda je neko vrime išlo glatko. Manje-više. Zapela san kad san prošla 3/4 faxa. Ne znan zašto. Ustvari znan, nisan dala uvjet za upisat slijedeću godinu. Jer nisan stigla učit, morala san puno izlazit vanka i sve šta izlasci uz sebe nose. Na tom statusu zadržala san se još koju godinu. Tek tako. Iz čiste linosti valjda. Sad odslušavan preostalih 6 od 46. Čestitke i darove priman na jesen.
Ovaj zimski ispitni rok bija je najneobičniji u dugoj povijesti mog studiranja. Po prvi put nisan imala šta polagat. Osjećaj je nenadjebljiv. Otkrila san čari štreberstva!
Otkrila san i da ljubav spram mog budućeg zanimanja nije splasla. Dapače, prešla je u obožavanje. To je definitvno posal koji želin radit i koji me ispunjava. Lagala bi kad bi rekla da je uvik divno, ponekad je jako naporno i ponekad nije teško zamislit situaciju zbog koje se ka ništa nađeš na stranicama crne kronike. Prije osuđivanja zamislite sebe u centru divljanja 20ak budućih pubertetlija!
I tako se bliži kraj moje stručno-pedagoške praxe, a meni je teško otić od tih malih devetogodišnjih smrdljivaca. Njih ukupno 23. Jedva čekan završit fax. I zaposlit se. Stoga, ravnatelji škola i svi vi sretnici vezaroši, tu sa strane imate moj mail, kontaktirajte me i na jesen zaposlite!
Post je objavljen 09.03.2006. u 12:17 sati.