u pičku materinu, kak sam bijesna. posvađala sam se sa starim, ali onak opako. ne znam koji mu je kurac. nema ga doma cijeli tjedan i onda kad napokon dođe sere mi za večerom kaj sam odgovarala frendici na poruku. ja ko ja, nemrem biti tiho i odmaknuti mobitel, nego se moram posvađati s njim. i to baš danas, kad sam trebala burazu na rođendan, a onda k mišici spavat. nemrem vjerovat. ne pusti me sad nikud. mislim da mi je ovo prvi put u životu da me ne pusti van.
mislim da bi mogla sad ubiti nekoga. mislim, kreten me ne pušta na rođendan svojem vlastitom sinu!! jel to normalno? ne znam, al meni se nekak čini da ipak nije!
pizdim polako. cijeli prokleti tjedan sam živčana. ne znam ni sama na koga, valjda na sebe. sama sranja mi se dešavaju, nikak da se karte i meni dobro poklope. jebeju me u školi, pa doma, pa sam zamrznula odnose s nekim ljudima, a ON mi i dalje ne izlazi iz glave. i kak da onda ostanem normalna?
rekla sam mišičinom tipu za blog. bil je tu. ali nije ništ komentiral :( heh, ali mi je nakon čitanja bloga rekel neke stvari koje su onda samo doprinijele mojem inače lošem stanju. rekel je NJEMU, još u prvom polugodištu dok se nismo ni poznali, za ONO. i mislila sam si da je ON čul nekaj loše o meni, ali nisam mislila da je to čul od jednog od mojih najboljih frendova..... i to me još predstavil kao, da citiram, "prokletu kuju koja da svakome, samo njemu ne". zanimljivo, jel? e pa, hvala ti dušo;) baš si mi pomogel da GA osvojim:))
uglavnom, nakon toga sma otišla u svoju sobu, legla na pod, stavila ruke na koljena i plakala do pol 4 ujutro. jedino normalno biće koje imam doma je moj zec. on me nikad nije naljutil ni raživciral. i uvijek je tu kad ga trebam :) i uvijek skuži kad sam loše volje pa se onda smiri malo i hoće se maziti. ah..... moj zeko.......
uglavnom, da. kaj se tiče NJEGA, definitivno si moram pustit mira. reko je da nisam njegov tip. ah, dobro. a na dočeku sam bila? ma jebeš muške, ko ih treba. samo smetaju. treba pobiti tu gamad, svi su isti.
ne znam kaj će oni nama uopće? pa mi možemo i bez njih. samo nam stvaraju bol. gadovi debilni prokleti.
možda i nisu svi isti, ali kak onda objasnit činjenicu da uvijek nabasam na idiota? ah....
glupa sam. dozvolim si da mi dečko koji inače i nije moj standardni tip, znači neke malo više, a onda kasnije tugujem. pa kaj mi to treba? ne. treba mi samo nekoliko desetaka tableta za spavanje pa da onda konačno završim s tim. s cijelom tom farsom nazvanom moj život.
Post je objavljen 24.02.2006. u 20:40 sati.