Ljuta sam…i žalosna jer me ignoriraju. Kad kažem da nešto želim prave se da me ne čuju… Kad kažem da se s nečim ne slažem, odgovore da sam glupa i da nemam pojma ni o čemu. Zašto mi to rade..Zar me se boje..jesam li tako odurna i odvratna da me moraju poklopiti i pokopati pri svakom pokušaju davanja naznake da sam i ja živa i da i ja želim reći ono što mislim.
Uobičajena reakcija na bilo koju moju rečenicu je: «Ma gle ju, opet se pravi pametna. Opet glumi .»Časna riječ- ja ne glumim. Kad glumim glas mi se potpuno promjeni, postaje pištav ili izrazito dubok…Sama naglasim kad glumim, jer mi tada izraz postaje netipičan za mene samu.
Ne možete mi kontrolirati misli..
…ne možete odrediti ono što ću osjećati.
Dosadilo mi je biti pametna, dosadilo mi je da svi o meni misle kao o štreberici, kao o preozbiljnoj balavici. Ne znači da ću se promijeniti, ne znači da ću početi misliti drugačije..samo zbog jednolične mase koja me okružuje…e pa upravo u inat prokletoj masi ostat ću ono što jesam,…ako treba štreberica, gubitnica, prestrašena kukavica…štogod … nije ni bitno..bitno je da ne pokleknem pred vama koji ste nošeni svojim bijednim ambicijama…rušite sve pred sobom..ne gledate na onoga koji je kraj vas…Jeste li kad pomislili da možda vaš prijatelj ili netko tko vam je blizak treba pomoć??? Ne??? E pa onda vama treba pomoć.
Ne mogu vjerovati u vašu moć…moć da pokrenete jadne bezumnike koji još nisu pronašli svoj put.,… ne mogu vjerovati da ste u stanju napraviti čudovište od dobrog čovjeka…Odvratna maso koja gaziš sve pred sobom sjeti se da si sastavljena od pojedinaca koji imaju svoju svijest……Kad oni to otkriju neće te više biti….Neće te se više moći pronaći ni povećalom… ni mikroskopom…odurna maso...
Kad vidim te bijedne pokušaje potplaćivanja i podmićivanja…okrene mi se želudac i utroba poželi izletjeti van… Vjerujem i čekam kad će doći trenutak da se masa raspline…da nestane…da pojedinac dođe na svoje.
Toliko govore o individualnosti, o jedinstvenosti…..svi oko mene…..a nemaju pojma koliko su jednaki drugima.
Svi smo mi marionete ovog odvratnog društva i koliko god se pravili posebni…teško da jesmo..Ovisni smo o stvarima koje nas okružuju….Da nas stave na pusti otok ne bismo izdržali ni dva dana….mobiteli televizori, kompjuteri, Internet…eeeee…to je samo sitnica i jedan mali fragment stvarnosti čiji smo svi dio..kao slagalica…Možda duboko u sebi i jesmo drugačiji, jedinstveni, mi……ali svojim stilom oblačenja, nekakvim umjetnim govorom nismo…
Promatrala sam ljude nekoliko dana. Posljedica toga je da se osjećam izolirano i isključeno..pomalo zatvoreno u svoju kutiju…kao da mi je izlazak i kontakt zabranjen…Glupa je to slika koju je stvorio moj izmučeni um…napregnut i nategnut svim onim glupostima kojima mi svaki dan pune glavu…do kada će to trajati?… Zauvijek mislim…ni ne smeta mi to zapravo, samo što mi pobuđuje neke glupe ideje i misli, koje obično nisu prepozitivne…
Ljudi, koje sam promatrala…poput mravi u mravinjaku..reagiraju upravo onako kako se od njih traži..isti ljudi se pobune zbog sitnice, onim drugima je potpuno svejedno..baš kako treba…svaka reakcija je pravodobna i odgovarajuća. Onakva kakva bi trebala biti…
Sve me to podsjeća na jednu lijepu knjigu…Tko ne zna za nju, nije ni bitno …bitno je ono o čemu ona govori…O jedinstvenosti, masi, važnosti pojedinca u toj masi i njegovoj beznačajnosti u stvarnom svijetu…Stvarna radnja ne pripada ovom našem dobu, ali mogla bi nas nešto i naučiti…
Neki ulomci su:
Sloboda je ropstvo…
Rat je mir…
Neznanje je moć…
VELIKI BRAT TE GLEDA…
Post je objavljen 07.03.2006. u 22:08 sati.