I've lived and I've loved... later on I even married.
Al Bundy
frend mi se danas ženi. nije nikakvo iznenađene, niti išta takvo, ali svejedno ono... nekak je čudno. mislim, šta im je to trebalo? barem je on uvijek bio jedan od onih kojima nije trebao papir da bi volio nekoga. mislim... s curom živi kao u braku već kakvih 100 godina. i fakat im je super. sjećam se kak su znali (i to više-manje nedavno) usred radnog vremena izać van s posla i zabrijat. mislim ono... fakat su sretni. i sad tu nekakvi papiri i prstenje zlatno.
da se ne bi krivo razumjeli, nisam jedan od onih koji potpuno uvjereno govore "nikada". ako ju to učini sretnom, mogao bih pregristi i nešto takvo, ali jednostavno mi je cijeli koncept preodbojan. besmislen. pogotovo ako pare nisu problem (sve je više brakova zbog kredita itd.).
... i tak se sad oni baš moraju ženit. puno mi ih se poženilo. padaju ko muhe. sad i neka djeca već u shemi. s pelenama, dudama i sve to... ono... ko prava djeca i tako to. a još jučer (figjur of spič) smo se klošarili na opatovini i pljugali po parkićima. istina, sad smo kakti svi dobili kravate i šulje, rokovnike i gropware-e, plaće i kredite, al jebote hrpa ih je još uvijek veće dete nego ja. a fakat mislim da sam bebica i da se nemrem brinut za sebe, a kamoli još jedno živo biće. brijem da mi ni tamagochi ne bi poživio više od 2-3 dana. istina, tamagochi ne smrdi tolko kad ga ne odfuraš u šetnju, al opet... nema šanse. mislim... koji im je quratz? i nema tu veze ono "ozbiljan mod" i "zajebancija mod". znam ih kakvi su kad su ozbiljni i kakvi su kad se zajebavaju. znam kak razmišljaju i kak se ponašaju. i kak su nadošli na to da mogu imat djecu? po godinama? ma zajebi godine budalo, dete si dok ne odrasteš, a ne dok ne napuniš 25 ili kolko već. nekak mi je sve to čudno. daleko od toga da su oni prestali izlazit i zajebavat se. štoviše, nisu niti smanjili intenzitet toga svega. ono "nađemo se na trgu oko 10 kad spremim ženu i dete na spavanje". pa jebem ti ja takav brak i takvo roditeljstvo. Lako je imat dijete kad se žena doma ubija od presvlačenja pelena, podgrijavanja mlijeka i svega toga kaj već treba da bi dijete ostalo na životu, a on ide fino van s ekipom. i još oboje briju kak sve super funkcionira i kak im je super. pa ljudi moji kaj vam je tu super? ona se od uspješne, mlade, diplomirane "nečega" pretvorila u fakin hausvajf. i kaj joj tu vrijedi diploma? koji kurac se žilila tih par godina da joj krene karijera kad će sljedećih 10-ak godina po cijele dane 90% vremena misliti na dijete i kuhanje ručka? i onda oni tak briju da im je super.
naravno, uvijek postoje i oni koji su barem donekle okej. ekipa koja se podjednako brine za dijete. iskreno se nadam da ću biti jedan od takvih ako se ikada budem smatrao sposobnim i voljnim za nešto takvo. ekipa koja podjednako uzima porodiljni, raspoređuje poslove, nastavlja ostale aspekte života i ne zamjenjuje ih roditeljevanjem. al to su neki daleki dani.
i kak da se onda smijem na svadbama? kak da ih gledam za tim stolom i mislim "kako su sretni" ili kaj bi se već trebalo misliti kada se pogleda dvoje ljudi koji slave ulazak u toliko preprepreG64turbo-super-duper-preprepresvetu zajednicu? pa jebote fakat mogu mislit samo "jebote koji im je kurac? kaj su glupi? mislio sam da su bar oni dovoljno pametni, zreli itd. da znaju kolko je to sjebano".
Da se ženim, imam kad.
Ja sam, eto, ostao momak do sad.