Čuo sam se danas s našom kćeri. Prekjučer je napokon dobila paket. I ona i ja smo čekali mjesec dana da paket stigne. Kao da živimo na odvojenim planetama. No, sad, kad je došao, odmah smo zaboravili koliko je dugo putovao. Ona je bila posebno vesela. Došao je paket od tate. Kad već nema tate, da je barem paket tu. I na brzinu mi je htjela reći što je sve našla unutra. Nije zaboravila niti jednu stvar. Nije zaboravila reći niti za jednu stvar koliko joj znači. Ma koliko sitna ta stvar bila. I onda je počela listati knjigu koju sam joj poslao. I čitati iz nje i pričati mi je što sve vidi u njoj. Ja bih ju zagrio ali ne mogu, daleko mi je. Pa se pokušavam razgovarati o tome što ja ne vidim a ona vidi.
Odjednom se sve promijenilo. Samo me je tiho upitala hoćemo li se sada pozdraviti. Ja sam rekao da budemo i prije nego joj i opet kažem da ju volim sam ju upitao kada ćemo se opet čuti. I onda sam shvatio da plače. I da to pokušava sakriti. Nisam ju zato htio ispitivati što se dogodilo, pa sam rekao da ću ju nazvati sutra i da ju jako volim. I još sam dodao da sada pođe zagrliti dedu i deda će zagrliti nju i to će biti kao da sam ju ja zagrlio.
Post je objavljen 07.03.2006. u 22:22 sati.