Marketing
Boleštine haraju
Ohoho!
Ljudi moji.. ja sam bolesna.
Mislim, znali ste to vi.. jelda? Znali ste..
Sve su činjenice ukazivale na jedno.. zar ne?
Da sam bolesna.
Priznajem.
Ako priznam, pola mi se oprašta.
A pola nadodaje.
Znam.
A znate i vi.
No, iako sam bolesna, sikou, vi mene volite.
Jelda?
Volite me i čitate me..
I baš sam vam super.
Kul, štoviše.
No, da ne idem šumom i drumom i oko bunara, reći ću kako sam shvatila da sam bolesna.
Danas je bio sasvim normalan dan..
Probudila sam se u 5h da si napišem priprave za danas jerbo sam predavala glazbeni (to je šesto od onih 10 predavanja kaj moram održati za pripravnički), a jučer mi se fakat nije dalo..
I tak sam lijepo otišla na posao.. kopirala.. predavala.. pisala.. printala.. kopirala..
Održala glazbeni, pjevala Sanak snilo s dječicom.. i Snivaj, spavaj..
Eh, sad se bližimo mojoj boleštini.
Otišla sam po majku na posao jer je uramila sestrine slike, pa smo išli po to.
Nakon ostavljanja poprilične svote novca (ni moj ormarić toliko nije koštao.. a ni njegov brat, bome) jerbo je slikarstvo jebeno skupi sport, odnijele smo Philips liniju nešto na popravak jer ima pun kurac strganoga u njoj.
Dođemo mi u radnju.. nigdje žive duše.. samo televizori i radijoji i televizori.
Na podu.
Svaki ima ceduljicu na sebi.
Da se zna tko mu je vlasnik.
Izgledalo je kao da smo došle u svijet televizora.. kao da rastu na podu..
Vičem ja DOOOBAR DAN.. viče majka DOBAR DAN.. čujemo škripu.. nešto se približava.. bjež!!
A, ne.. nisam ja strašljivka.
Ostala sam tamo.
Ušao je malen čovječuljak.
Dn..
DOBAR DAN, DOBAR DAN - majka i ja ponovimo - jer me majka učila da uvijek kulturno pozdravim.
I jesam.
(nježan podrig je bio predigra)
Prezime?
Zlevančić.
Ime?
ZlevAnka.
Adresa?
Zlevankinih zlevančica 24.
Broj telefona?
621069.
Dođite u četvrtak.
Errm.. ovaj četvrtak?
- pogled iznerviranog gnua spremnog na pljuvanje -
Da.
Hvala, doviđenja.
đnj.
Ovaj čovjek je vrlo komunikativan i druželjubiv, pomislih.
O da, vrlo.
Čisto mi je bilo neugodno "zamoliti" ga da nam popravi sviralo.
No, to nas dovodi JOŠ BLIŽE mojem problemu.
Evo, sad ćemo.
Uđosmo u trgovinu s pokućstvom.
Budući da mi se rođendan bliži (jubilaran) majka me pitala kaj hoću..
No, kako sam ja skromna jedva me nagovorila da joj kažem.
Stolca na kotačiće za sobu, to očem!
Dobro.
Ušavši u trgovinu, spazih trgovca kojeg znam.. slatkiš..
Ohohoj, pa opet si tu - primjetih ja Šerlokovski - svaki put te sretnem.. ko da delaš tu!
Bravo zleva, ovo je bio biser dana, idemo dalje.
Carstvo stolaca.
Neću pisati stolica da ne biste pomislili da sam ušla u kanalizaciju.. ili negdje.. na izložbu drekova.
Za nogu mi je zapeo jedan visok, crn, markantan, u kožu odjeven stolac.
Sjedoh na njega instantno. Odmah.
aaaaaaahhhh..
Majka, ovog ću.
Može.
A i ovaj mi je super, a i nije tak skup, samo 1.324,00kn
Ne, taj je preskup - majka kaže.
Neeeemoj zezat.
Ok.. kupila majka (u to su uključeni i očka i sestra) stolac, plaća ona.. a meni trgovac od maloprije nosi kutiju u auto (kutija, da, da.. morala sam ga složiti - što nas direktno navodi i otkriva moju boleštinu)
Sami nas dvoje..
Ja s ključem u ruci.. on s kutijom.. ovećom.. stavlja ju na zadnje sjedište moga auta..
Oh.. kao sex.
Vratili smo se u trgovinu kao da ništa nije bilo.
Sve kul, mi smo kul.. pričamo o pilićima i oplodnji krava.
Normalan razgovor dvoje mladih ljudi.
Majka izlazi, izlazim i ja.
Otišle smo na pizzu i kući.
Dakle, moja bolest je prevršila svaku mjeru!
Svaki tjedan ja nešto imam za slaganje!!
Prvo je bio moj ormarić.. pa onda njegov brat ormarić.. pa sad stolac!
Uglavnom.. nisam mogla čekati ni vikend ni ništ.. odmah sam ga otpakirala i počela slagati.
U 17h sam počela, u 17:29 sam bila gotova.
Jedna djeva mi je ostavla komentar ranije da je s tatom slagala taj kotačić-stolac četri sata.. ajaj..
Ja sam se u ova dva tjedna onda stvarno ispraksala!
Lijepo sam ga ugurala u sobu, predstavila ostalom namještaju, rekla nek se lijepo i kulturno ponašaju prema novom stolcu jer se tek rodio, još je beba. Zamolila sam i stari stolac da se ne ljuti, da ću ga zauvijek voljeti kao što sam ga voljela, ali došlo je vrijeme da ga zamijenim nekim mekšim. I na kotačiće.
To mi je bila želja (kotačići) od kad znam za sebe i od kad znam za stolice (stolce) s kotačićima.
Jebo.
Ostvario mi se životni san.
Evo upravo sjedim na svojem novom, kožnom, direktorskom stolcu i uživam.
Ide i gore i dolje, okreće se, vozi se, mogu se i nasloniti.. ko u filmu.
Vidite da mašem?
E pa mašem.
I baš si nešto razmišljam.. imam taj novi stolac, zlato moje, i sad mi se ovaj radni stol apsolutno nikak ne uklapa u.. ništ.
Sav je razjeba.. ups.. raskliman, strgan, zalijepljen selotejpom tu i tam, oguljen.. ma užas..
Prenosi se s generacije u generaciju (a ja sam uvijek ona generacija koja sve naslijedi, pasmater)
Dakle, uskoro slijedi i radni stol, hehe, garant!
Idem sad popiti nešto, pizza me ožednila.
A zaaaato dečki stalno piju pivooooo!
Pa daaa.. oni su stalno žedni..
Blože, ponekad pomislim da imam kasno paljenje, a ponekad to i dokažem.
Ajde vi.. idem se vrtjeti na stolcu i manevrirati po sobi..
Možda ga gdje ogulim..
Blog s vama.
(e, da..)
Pičku materinu i pas mater - pročitala sam desetke blogova, ali nisam mogla komentirati..
Idu mi na pimpek ti stalni popravci. Jeboih ko da ceste grade, pa trgaju da ukopaju kablove za telefon, pa slože cestu, pa ju opet raskopaju da stave cijevi za plin.. pa slože cestu, pa ju opet raskopaju da ne bude složena.
Ide mi na živce to.
MAKE THEM STOP!!!!!!
Bok.
I kukovi.
Post je objavljen 07.03.2006. u 18:33 sati.