Očarao me još davno, kad sam ga iščitavala u tišini gostinjske sobe, dok je ny brujio iza pritvorenih prozora. To malo pijeska na dlanu ne puštam iz ruku neka tri dana, nosim ga u kuhinju, na wc, spava pored mene, zajedno pijemo kavu i gledamo filmove. Zalijepio me za slova još prvom rečenicom «Ponovno sniježi;» a posljednje je slovce prošlo kroz moje prste točno prije par minuta. Mislim o njima, imam pitanja, al ih neću pitat, već ću se strpljivo prepuštat impresijama na ovo snježno jutro, odbijat razmišljat o svojim obavezama , greškama, čežnji i žudnji. Sve što želim je da se naučim izražavat; barem desetinu ko on; ko oni.
Namjerno sam posljednji par poglavlja ostavila za danas, da me drže čitav dan, ko religiozni tekst il dobra epizoda Oprah-robu showa.
Svijet, s moga prozora, izgleda fantastično jutros..
Krevet sam nakratko napustila da uslikam golubove što su zapozirali na anteni zgrade nasuprot.
E, jesam ja tebi dosadna?
Subota je prošla; i bila je zanimljiva i nenadano-spontano aktivana, što me skroz zbunilo, jer sam kao u «karanteni», a otkad je tako, pršte nemoralne ponude svih vrsta i oblika, kao ispiti moje odlučnosti i discipline; (koje hramlju na štakama i bolje ih je ne-dirati).
U jednom me trenutku, dok sam divanila u zamračenom dnevnom boravku, nakon višeminutnog piljenja u minijaturnu sobnu lampu, i utapanja u snenim elektronskim zvukovima dvojice konceptualnoih umjetnika, snažno uhvatio poriv da počnem zapisivat ideje što su se počele neobuzdano rojit, i prijetit moždanim udarom ili slomom živaca.
I jesam. Zapisala sam ih. U natuknicama. Kroki.
Sad se odmaraju po stranicama trgovačkogh papira, po outboxu mobitela, po papirićima kojih mi je pun džep. Isijala sam toliko toga u par sati da se još uvijek ne usuđujem pogledati o čemu se zapravo radi.
i pitam se jeli žuti kit na točke pojeo pinokia?
Treba li ga spašavat ili će se sam već nekako snać?
Post je objavljen 07.03.2006. u 13:54 sati.