prošlih nekoliko dana sam uz Gruborovića progutao i jednu dugo priželjkivanu, po mom mišljenju od Gruborovićeve "Nemoj biti sama" bolju zbirku pjesama. To je "Tako zamišljam nebo" Miroslava Antića. Predivno nešto. Stvarno. Jučer, npr. sam se probudio, sjalo je sunce, bilo toplo, ljudi vješali veš i gledali mi kroz prozor (tko mi kriv kad sam lijen staviti zavjese). Dok sam se oblačio priredio sam šok znatiželjnoj prastaroj susjedi zbog koje će vjerojatno završiti u paklu. Naime, ta stopedesetgodišnja gospođa mi je možda na trenutak vidjela dio dupeta. Blud i nemoral kažem. Uglafnom, isfuro sam si stolicu iz kuhinje, otvorio prozor, sjeo kraj njega, napravio ness i cedevitu, zapalio pljugu, čitao te predivne pjesme. I ono... smijao se od sreće. Previše je dobroga sadržanog u tom svežnju papira da bi se prepisivalo, a ne bi bilo korektno niti prema autoru, pa evo samo dvje meni predobre... Besmrtnu pesmu neću prepisivati jer je već dugo u boxu desnom.
Autobiografija
U običnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao.
Bar sam pošteno kiriju platio
na ovom svetu što sam živeo.
Možda sam nekome jad iscijelio
i nekom u zenice sjaj namamio.
I u komšiluk zvezde doselio.
U prozor svitanja uramio.
Ako mi život krila skrati
i sneg u oku počne da veje,
znam, bar se neću pokajati
što sam umeo da se smejem.
Slutnja
Kao kad zaroniš do dna mora,
a samo kamenčić zgrneš u dlan,
tako ti započne po neka zora,
tako se završi po neki dan.
I suze detinje kaplju sve teže
na snove prazne ko prazne mreže.
A nekad onako, kao od šale,
padne pred tebe zvezda prava,
a ti je šutneš vrhom sandale
i odes dalje. I kad se spava,
kad nebo zaljulja sva svoja klatna,
čitava noć ti od snova - zlatna.
Posle detinjstva šta se sve menja?
Opet se redjaju snovi i snovi.
Između zvezda i kamenja
jastuk kroz život i dalje plovi.
Samo je nešto teža glava.
Manje se sanja - više se spava.