Zaista je lijepo kad ti iznenada poklone pola slobodnog dana :)
Ali je katastrofa što sam tako jako bolesna da ne mogu u grad šetati po ovako lijepom suncu, već idem kući, družiti se sa svojim prijateljem mrakom i mojim dragim knjigama.
Šteta!
Veselim se jedino što znam da dolazi sve više i više ovako lijepih dana - toplih i sunčanih.
More nade me je pitalo gdje sam.
Mogu reći da polako izlazim iz depresije.
Uglavnom radim ili sam doma. Više radim nego sam doma. Doma dođem prespavati, presvući se, istuširati se... Praktične stvari.
Razmišljala sam dosta o sebi i o situaciji u kojoj se nalazim.
Nezahvalna situacija u svakom slučaju.
Koliko sam sama za to sve kriva - jedan dobar dio zasigurno jesam.
No najviše me muči odnos sa N.
Sve je jako nedefinirano.
A ja nisam nedefinirana osoba.
Volim kad su mi stvari posložene. Mislim inače u životu.
Trenutno mi ništa nije posloženo.
Valjda sam zato to i dopustila.
V. mi kaže: Pusti nek traje, sve dok traje dobro je...
I je. Istina. Pusti nek traje.
Ali opet moja praktična strana: Ne može to tako zauvijek.
Ja sam osoba koja voli planirati.
Nema veze što se hrpa toga ne ostvari. Volim planirati.
Već sad razmišljam što bih mogla raditi za dva ili tri tjedna.
Već sad razmišljam o godišnjem. Ili o svom rođendanu. Ili njegovom.
Ja sam i osoba koja voli znati na čemu je.
A s N. nemam pooooojma na čemu sam.
Ponekad je sve divno i krasno. A onda se neki crv uvuče u mene i ruje i ruje i sve ode k vragu.
I onda se ja zatvorim u sebe i sav naš napredak nestane u trenu.
Onda opet razmišljam - pa ne moram se uvijek samo ja truditi.
I tako to ide u krug bez kraja i konca...
Jer... ipak sam to ja...
Post je objavljen 17.02.2006. u 14:32 sati.