Pregled posta

FUDBALSKI POETA I FILOZOF DISNATORA

Jednu od najekscentricnijih Bubuleja Labuda zatekli smo u toplom porodicnom gnezdu gde je igrajuci se sa svojim naslednikom Milosom dokono i zasluzeno provodio popodnevni deo dana. General Lebed je u Bubulejama skoro punih 10 godina. Dokazao se kao beskompromisni borac, preciznog suta, sjajnog driblinga i britkog starta. Jos jedna njegova osobina je da nema dlake na jeziku, a nije tajna i da je sa pojedincima iz protivnickih ekipa na ratnoj nozi.

Poznati ste po tome da se nerado odlucujete da govorite za medije. Odakle ta nepoverljivost?
Mediji sluze za blokadu i ispiranje mog centralnog nervnog sistema koji je u prilicno losem stanju i otuda nepoverenje.

Kako komentarisete glasanje na bubulejskom sajtu? Ne mozete se pohvaliti velikim brojem glasova. Da li ste ocekivali vise ili mozda mislite da je regularnost glasanja dovedena u pitanje?
Ne znam o cemu se radi, ali regularnost je sigurno pod znakom pitanja jer ja dobro poznajem Bubuleje. I ko je njih poznavao jasno mu je da je neregularnost izvesna…

Vidimo da ste bez dlake na jeziku. Zato predjimo na uobicajena pitanja i malo prijatnije teme…Vec nekoliko godina sa uspehom nastupate u dresu Bubosa. Da li se posle dosta vremena mozete prisetiti vaseg pocetka u klubu. Kako ste se odlucili da nastupite za ovako kontraverzan tim?
Ne mogu se prisetiti pocetka. Jos uvek nisam definitivno siguran da li sam to ja (dok odgovara na pitanje brani se od nasrtaja Milosa Bubulejceta). Igranje mi pre svega sluzi kao psihoterapija kao i vecini Bubuleja. Igra je u isto vreme vrhunac fizicke, psiholoske, emotivne i svake druge napetosti. Mi smo napeti, preoptereceni, isfrustrirani i zato moramo da igramo! Vecinom se igra odigrava u nasim glavama, a jako malo na terenu.








Fudbalski strucnjaci vas karakterisu kao stamenog veznjaka sa odlicnom fizickom gradjom – tzv niskim tezistem. Poznati su i nadimci vasih obozavalaca kao sto su “poslednja autenticna desetka YU fudbala”, ili zbog vase sjajne kontrole lopte”fudbalski Hary Poter”. Sta vi mislite, koje su vrline a koje mane vaseg stila igre? Da li je mozda vas prirodan talenat u baratanju loptom ponekad morao da trpi zbog poznatog haoticnog stila igre Bubosa?
Ne! Nikada nisam bio sputan zbog toga… Slagao sam! U stvari sam uvek sputan. Sputanost je obrazac nase igre. Svaki nastup Bubosa je kritican i opterecen, bez obzira da li je utakmica vazna ili ne.



Zvucite kao da vam nesto zaista smeta u klubu. Mozda mislite na pojedine suigrace? Budite jasniji… Govorite o imenima!
Nekad je bilo predivno igrati u timu. Kada su igrali asovi kao sto su Kiki, Buba i Bacer. Tada nije bilo problema sa igrom. Igrali smo virtuelni fudbal po zamislima ova tri znalca u isto vreme 6 igraca na jednom terenu sa jednom loptom i naravno tri dijametralno razlicite vizije kako ekipa treba da igra. Posle tako zavrsene utakmice shvatao sam kako to izgleda biti narkoman iako drogu nikad nisam probao, pa cak ni smesne cigare.





U toku je zimska pauza… Vi se ne pripremate zajedno sa ostatkom tima. Culi smo da radite individualno i po kucama. Da ne bismo duzili, objasnite nam kako ste uspeli da povezete igranje fudbala sa jednim drevnim i danas pomalo podcenjenim zanatom svinjokolja?
Upravo tako! Klanje mi pomaze da se fizicki pripremim, a i psihicki da bi imao smirenu ruku i nogu, koncentraciju i osecaj. Sve su to vrline koje se sticu pri dugotrajnom i permanentnom klanju kojem ja tezim. Dodao bih jos i da mi klanje pomaze prilikom pripreme u smislu fizicke tezine koja je jako vazna za fudbal koji ja demonstriram.

Takodje, culi smo od vasih postovalaca da vam je omiljena tehnika pri klanju ona u kojoj se koristi cekic. Da li je istina da ste pre nekoliko nedelja imali trku jedan na jedan sa veprinom od preko 300 kg?
Nema sigurnog nacina klanja. I cekic moze da spadne, sto mi se na zalost jednom i dogodilo. A i struje moze da nestane, ili da se aparat iznenada pokvari posto u zadnje vreme cesto koristim struju za obaranje i ubijanje svinja.
Sto se tice veprine – istina je, jurio nas je jer je aparat zakazao. Na kraju zivotinja je ipak vracena na pocetni polozaj i postupak smo ponovili ali ovog puta sa uspehom i bez greske.








Neverovatno je koliko ste vi Bubuleja puna apsurda. Neko ce se sada zacuditi kada saopstimo da ste bili na pragu objavljivanja zbirke pesama ljubavnog karaktera. Zasto zbirka nikad nije ugledala svetlost dana? Nikada se nece zaboraviti vase najpoznatije javno recitovanje poezije na rock festivalu u tzv. Kino basti kada vas je pratio, sada prilicno afirmisani bend, Veliki Prezir…
Ne bih se slozio sa vama kada mislite da poezija i klanje ne idu zajedno. Naprotiv, poezija je mentalno psiholosko klanje emocija. Dok sam pisao pesme, to je bio moj vid terapije od haosa u kom smo ziveli i u kom sam se nalazio. To je nekako iscezlo iz mene vremenom, a delimicno sam pronasao i druge vidove terapije, kao sto je na primer igranje u klubu.

Kao i svaka Bubuleja prilicno ste posveceni picu. Jedan ste od malobrojnih medju nama koji ga i sam spravlja. Recite nam koju rec i toj vasoj pasiji?
Proizvodnja voca na nesudjenom SPERMC (Sportsko Poslovno Erotsko Multimedijalni Centar) BUBULEO je moj hobi I, priznacu, opsesija. Iz toga proizilazi i proizvodnja alkoholnog pica – rakije (“O’s rakije!?” *) Sva nasa proizvodnja na zalost ne doceka mart nastupajuce godine. Toliko toga ode!

* Cuvena replika bubuleje Pavla Vujisica iz filma “Ko to tamo peva” u kojoj na konstataciju Bore Scepanovica da je zedan, odvraca pitanjem “O’s rakije?” i nudi ga svojom licnom buteljkom rakije.








Porodican ste covek pa vas necu pitati za konzumiranje materijala, ali medju Bubosima ste poznati kao i veliki poznavalac problematike zena. Recite nam zasto Bubuleje dugo nisu imale uspeha sa zenama?(p.a. Na zalost za neke ta agonija i dalje traje….)
Zene su najveci protivnik Bubuleja a i Bubulejizma. Kako na terenu tako i u kuci. One su krive za mnoge nesrece, frustracije i komplekse koje prezentujemo na fudbalskom polju. I zato svaka Bubuleja voli da se pomalo stimulise raznim edukativnim materijalima koji su uvek tu, sto bi se reklo, “pri ruci”.

Lepa navika urednistva Bubulejskog zurnala je da sve sagovornike na kraju pitamo: da li postoji neko pitanje koje vas nismo upitali a vi imate atraktivan odgovor?
To je vise potreba svih Bubuleja i pitanje koje se vec dugo povlaci kad cemo dobiti svog psihoterapeuta, u medecinskom smislu, pravog psihijatra? Mislim da bi nam to pomoglo u svakom pogledu…

Na samom kraju kao ilustraciju Labudovog pesništva objavljujemo pesmu koju je izveo pred prepunom salom Kino Bašte, neke tamo ratne devedesete.


M

Ne pišem ovu pesmu zato da me voliš
Već da saznaš gde da ideš
I zašto da se moliš.
Za put u dubinu duše svoje
Gde srce može da čuješ
Kad najlepšu pesmu peva
Da saznaš, šta je ljubav
Da osetiš deo neba
Novcem se ne kupuje
Ne vidi se ne čuje
Kad je osetiš
Znaćeš kome da je daš
Moćićeš u njemu
Ljubav da prepoznaš

Tako se zavrsio razgovor sa popularnim Lebedom, bubulejskim Frojdom, sveznadarom i covekom prepunim iznenadjenja i suprotnosti. Jos jednom smo se uverili u njegov kompleksan i naglaseno mentalno-psiholoski pristup bubulejizmu i fudbalskoj igri.

Post je objavljen 17.02.2006. u 13:33 sati.