I nema te svjetlosti, mudrosti koja bi me prosvijetlila.
Na moj blogać (ta riječ je tako smiješna, jednostavno je moram upotrebljavati) možete doći i pročitati ga.
Neće vas potaknuti na neka razmišljanja, nećete se zamisliti nad životom.
Ja sam najsretnija ako tu i tamo nekog nasmijem.
A srce bi mi puklo od sreće da netko dok čita moj post zaboravi na neki svoj problem, na onu bol u želucu koja vas svako toliko stegne…
Ja kad se tako osjećam želim samo spavati i sanjati nešto lijepo.
Ili gledati neke ljubavno humoristične glupe filmove.
Ili čitati neku knjigu.
Studiram.
Dakle, najveće opterećenje mi je KAKO ČIM MANJE UČITI, A DA REZULTATI BUDU ČIM BOLJI.
Pravi ekonom, nema se šta.
Zatim, kako skupiti lovu za izlazak.
I cugu!!
Kako ne potrošiti svu lovu u jedan dan, a onda nemati za kavu 2- 3 tjedna.
Kad to skužim… e to će biti super.
Npr. sad u novčaniku imam 2,50 kn. dakle, niti za 24h (dnevne novine, op. a.)
A na kartici nekih 50 i nešto kn. koje naravno ne mogu dignuti.
Zato sam i došla doma… žicati.
Ljubavni život mi i nije neki problem.
Nisam iskompleksirana… zadovoljna sam svojim izgledom. Ali nije da se baš opterećujem s njim.
Uglavnom, ni jedan dečko se još nije žalio.
Don´t be jelaous coz I´m beautiful!!!
Hihihii…
Ali, nikako da se netko svidi meni…
Čuvam se za onog pravog.
(koji je meni k?? zašto pišem ovakva sranja?? ah da.)
nekako mi se čini da propuštam cijeli svoj život.
Probudim se u jutro (popodne) i pijem kavu 2- 3h. glupiram se po kući, npr. stavim pidžamu u čarape, stavim neku narko boss kapu, obućem fensi šuze i slikavamo se… smijemo se.
Ili u blažoj varijanti pričam suvisle stvari…
Nešto jedem…
I onda davim susjede ili popijem još jednu kavu.
Nacugamo se i izađemo van.
Svaki izlazak je odličan.
To da!
Tu i tamo dam koji ispit…
Kad mi je baš jako dosadno igram se psihologa svima oko mene.
Napravim neku glupost…
Zamutim vodu. He. He.
I to je uglavnom to.
Život bez svrhe i cilja.
A ja se što manje upotrebljavam mozak i čim više se pravim da sam još samo dijete.
Dođem doma i zbediram se… jer ne vidim smisao u ničemu.
Nikako da skužim što želim biti kad odrastem
. Za što živim? Koji je moj cilj u životu? Za koji k idem na ovaj fax?
Samo zato jer mi se nije dalo ići u Zg? Jer je tamo jako zima i pada snijeg? A ja sam užasno zimogrozna, a snijeg ne mogu vidjeti.
Da li je napokon stiglo vrijeme da prestanem biti dijete i suočim se sa činjeničnim stanjem?!
Di se vidim za 5 godina??
Nemam nikakvu sliku o sebi.
Baš nikakvu.
Stiglo je vrijeme da napokon nešto riskiram…
Jer samo tako mogu dobiti ono što želim.
A ono što želim je…
Shvatiti ću uskoro, nadam se. A do onda ću se jebeno dobro zabavljati…
EDIT:
Nemojte misliti da je ovo neki depra post. Nije. Vi koji tako mislite niste ga ni pročitali…
Totalna pozitiva, samo što je vrijeme za novu stepenicu, novi list, novu mene, vrijeme je da postanem punoljetna u cijelom svijetu i u svojoj glavi.