Prolistala grano
iznikla iz stabla
što korjenje svoje
iz bukova zrna pusti,
obmotaj se oko moje duše
i mirisom svojim udahni život zamrli.
Ućutala žico
mukom nedira na
prašnjavoj staroj dangubici,
zadrhti na tren,
i drhtajem svojim srce mi pokreni.
Zastalo je.
Zaori se pjesmo
kroz zarasle šume
moga sjećanja,
i odjekni jekom rozgalice
što otvara put
zalutalom u pamćenja.
Sunce, izađi
i ugasi mrak tuposti,
što obavi svako biće
stasalo pod tim krošnjama.
Daj oku sjaj, upali zagasle iskre
da Lika u njima zablista ...
Post je objavljen 12.02.2006. u 12:45 sati.