Upravo sam dovrsio jutarnju kavu, dobro je sjela...
nije se nista posebno dogodilo da vam pisem, pa...evo nekaj o meni
ajmo od pocetka...
rodjen sam ko svi normali ljudi i doktori me sjebali...
tako da sam posto jebeni invalid...nisam se tako nikad osjeco, radil sam i jos radim sve kaj i svi ostali
al jebi ga ima ljudi koji ti daju do znanja da si drukciji od njih...
i to na ne bas ljep nacin, vec ruganjem, izbjegavanjem, itd...
i tako su prolazile godine gore vec sve navedenog sve dok nije doslo vrijeme za skolu...
rekli su mi da nemrem ic doma s ostalima vec u Krap. Toplice, ludnica...mislil sam, tamo smo svi isti...i bilo je tako, al sve sto je ljepo kratko traje...jedino sto pamtim ljepo od tamo jest nogac utorkom, citav 7 razred i naravno moja 4 frenda, sve ostalo je za kurac...nisam jos ni upoznal sve kad pocne jebeni rat, znaci nema doma...Bozic '91. i evo prvo sranje, dobili smo poklone i neka kucka (sestra) zeli nesto iz mog poklona, mislim si, nedam...i neka 2 idiota odu do nje oko 23h i kazu joj da sam reko da je kurva...mos mislit, nisam ni znal kaj je to...izsamarala me i uzela poklon...zaspo sam placuci, nedugo poslje toga igram se s nekom lopticom u sobi i slucajno razbim lampu, kad ono poslje dobim sa sibom po golim rukama i potjeraju me spat bez vecera, tj. za veceru su bile suze i bol po rukama...i hoteli s 5 zvijezdica se mogu posramit svojih menu-a, cudno zvuci al volio sam ic u skolu samo da nebi bio medju tim divljakusama koje su trenirale strogocu nad nam i tako dan za danom kazna ova kazna ona, kriv ili ne.'92.je poginul moj frend na ratistu, uzas...on mi jedino nije daval do znanja da sam drukciji od drugih...bilo je i drugih, npr. frenda su zatvorili u wc samo zato sto je otiso van po cevape, donio sam mu ih u wc da se najede, molil me...a i sam sam bil zatvaran u wc-e...pa dosljaci (ovi koji su nastradali u nesreci, strgali nogu), oni su nam se ismijavali...gutas i trpis...i tako je doso 7 raz.,e to je vec bilo drukcije, propusio se, iako su srali, upozno frenda koji slusa metal, cuo jednom Metallicu (devil's dance), to je bila ljubav na prvi sluh...uglavnom...ludilo godina...doso 8 raz. opet po starom, trudio sam se da sto brze prodje...i je. Napokon doma, al samo preko ljeta, mora se u srednju, upiso sam za grafickog tehnicara samo zato kaj je frend isto to upiso. E tu je bila sloboda, mogli smo van...al i dalje sam nosio onaj gnjev u sebi, tesko je to bilo podnjet, nasao sam utjehu u alkoholu...i bilo je super...pa prva ziza...i krenul dalje...bjezo sam od svega, zatvaro se u svoj svijet,imo sam rasku koja je imala svog ljubimca, a ja sam za nju bil samo jedan ucenik koji je markirant i sve sto dotakne pretvara u probleme...i dogodila se ljubav...uf...bila je miss skole, laskavo, ha?
al ta njena ljepota bila je samo vanjska...zmaj od zene...kratko je ljubav trajala...bar prema njoj...imo sam ja svoju utjehu, al uz sva sranja, bilo je ljepo imat nekog kraj sebe...nagovorila me da nazovem starog (starci su razvedeni), pricam s njim, kazem mu ko je, a on meni da se nikad nije zenil i nema djece, ma picka ti materina...i doslo je vrijeme kada vise nisam mogo izdrzat tu jebenu bol i htio si skratit muke...srezo sam se...tu noc sam se nacugo ko svinja i puknul 2 tablete...skalpelom sam klizio po rukama ko po maslacu...frendica me pokusala urazumit, a ja sam se smio ko kreten...citavo vrijeme sam razmisljo kako doc do tog jebenog kraja...pocel sam svirat u bendu (bubnjeve)...i to me cinilo tako smirenim...smijao sam se, al to je bila samo laz, ispod smijeha je bio nered i tuga, bol...odlicna stvar, uzivam a opet na gazama je bilo cuge.
Ljubav prema alkoholu je bila tako ljepa, uzivo sam...iako sam s vremenom pocel imat neke jebene rupe u sijecanju. Malo, po malo pocel sam sa vecim dozama alkohola i ostalim opojnim sredstvima...jednom sam sa s frendom uslagiro i zaspali smo u parku...dosli su po nas i probudil sam se u sobi...kraj je srednje...jednom sam reko frendu nemogu vise, nemrem dalje...ili cu otic ili ko zna kaj ce bit od mene...reko mi je skini se sa svega i prestani se unistavat...i u to vrijeme sam upozno curu o kojoj sam piso u prethodnom postu...posluso sam ga, ocistil sam se i bio s tim predivnim bicem 6 mj. koje cu pamtit dok sam ziv...2 god. nakon srednje skole dodjem u metropolu (dolazil sam i ranije kod frendova) i nakon tekme u noci 11. na 12.09. pogine frend pred mojim ocima...meni pomogo i na kraju on ode...u kurcu zar ne? Ponekad imam osjecaj da sam megnet za svakakva sranja...
Tuzan sam i osjecam toliki gnjev i mislim si koliko sam jebeno nemocan pred tim sto sudbina se zove...
Imam osjecaj da mi se svijet isponova rusi...
...al moram dalje, ak nis drugo zbog mog frenda...
Evo toliko od mene...
Post je objavljen 10.02.2006. u 14:13 sati.