Eto, jedva sam uhvatila malo vremena za pisati. Cijelu tu stvar s bandom sam možda malo preozbiljno shvatila, pa sam zapostavila blog. A i život mi stoji. Ispravila sam fiziku i sretna sam i sve mi je super. Dobila sam 4,4 iz biologije i ne znam jesam li sretna ili tužna. Htjela sam napisati za 5, ali nisam stigla učiti i mislila sam da ništa ne znam. I sada sam dobila 4,4. Uglavnom ništa posebno zanimljivo nije u mom životu. Trenutno sam osoba bez problema i bez nedoumica. I zapravo sam tako nekako ispunjena i sretna i uivam, a opet ne znam, glupo mi je ovo napisati - fali mi depresija. Ne znam zašto. Ne želim biti depresivna, ali opet to ima svoju ljepotu. Ne znam, tako sam zbunjena zbog toga. Kreativnija sam dok sam depresivna jer kada sam depresivna onda vidim samo mračne stvari u životu i imam i te kakvu inspiraciju za pisanje. Ne znam, čudna sam ja. Mrzim depresiju, a sada je želim. Opet, naravno, poludila bi kada bi pala u depresiju i bila bi jako, jako ljuta na sebe i mrzila bi se zato što sam slaba i jadna. Uglavnom, sretna sam zato što nisam deresivna. A opet, dugo nisam bila depresivna (bar ne zapravo) pa mi fali depresija.
Ima čara u tome da danima besciljno ležiš u mraku i privatnosti svoje sobe, samo onako na podu i gledaš u plafon. Pa se bezvoljno okreneš na stomak i počneš pisati ili crtati misleći na to kako ti je život ogavan, Ima čari u tome. Čak i plakanje ima čari i stalna želja za tim da budeš opijen snom. To da ti dođe da si počupaš svu kosu i lupaš glavom u zid. Ima svoje čari to da se sjedi na prozorskoj dasci usrred noći i da se samo lupa po akustičnoj gitari bez smisla. Radnje su dobre. ALi ono psihičko stanje, to je očajno. Osjećaš se jadnije od mrava. Osjećaš se kao da si ti najveća greška na svijetu. Osoba bez koje bi ovaj svijet bio bolji. A taj svijet ti se gadi. Prezireš ga iz dna duše i najrađe bi se izbljuvao po cijelom svijetu. I da ne pišem još kako se točno osjeća depresivac. I sada, kada razmišljam o tom svemu shvatila sam da ipak ne želim biti u depresiji. Nikada više. Ne želim to. Upravo sam shvatila koliko to ne želim. Ni na sekundu. To je zlo. Depresija je najveće zlo oboga svijeta.
I sada pišem ovako bezveze i pitam se koji je uopće jebeni smisao ovog posta. Ne znam. Išla sam ga pisati bez inspiracije i završavam ga bez inspiracije. Moram ići pisati zadaću iz latinskog, svirati, a onda spavati.
Post je objavljen 08.02.2006. u 20:48 sati.