Hodam je danas doma, koračajući kvartovskim cestama, kadli me prene dječiji glas: „Može lopta?“ (da objasnim situaciju – klinci su na igralištu ispred kojeg je zgrada Menarta; uz dotičnu zgradu do igrališta vodi šodreni put). Naravski dobar (kao i uvijek), pređem ja glavnu kajzeričku prometnicu uputivši se prema lopti. Učinila mi se ispuhana (jerbo je bila izdeformifana) al reko, nema veze – još im je dobra. Curica i dečkič (ona cca 8, on cca 10 godina) sakriše se iza čoška i zajedno sa još nekoliko pari malih očiju (hm, a vele da oči ne rastu) pričekaše moju reakciju nakon šuta nogom. Naime, priđoh ja lopti i opalim ju ne baš iz sve snage (da im lopta ne odleti do Save – šatro) a kad ono lopta lupi mene. I ni makac. Moja noga viče „jaooo“ al ne prejako, al su usta moja šutjela. Da prihvatim šalu do kraja, par puta sam potkopal loptu i približil sam ju dječici. Nakon sekundu dvije tišine, začuo sam tiho: “Hvala.“ Pa sam se okrenul rekavši: “Nema na čemu.“. Krenem ja tako prema domu svomu, a kad ono malo žensko čeljade uzme loptu, donese ju na poziciju 'A' – bliže cesti – a ja se grohotom nasmijah. Umalo sam se sakrio iza kioska koji ne radi da vidim tko će idući nasjest na foru (iliti razbit nogu šoderom napunjenom loptom)..
Ne znam kaj ima novo u Zagrebu al sam čul da predviđaju snijeg! Sam da napada, nek ga ima tjedan – dva, a onda polako nek kopni pa nek zatopli pa nek dođe proljeće. Kak spada. A ne da sad ne pada pa da napada za Uskrs.
Čitam ose...
Post je objavljen 07.02.2006. u 18:38 sati.