Imam tvoje smejavice,
i jedva primetnu rupicu na bradi,
i tvoj grubi mrgud što se nekad razvedri.
Tvoje uši što ništa ne čuju,
i tvoju jačinu što nekad osetim.
Volim laži, istine u letu,
i tvoju malu poetu.
I pamtim svaki ožiljak i mladež,
i grč lažan, i jedan prst mali
koji mi znači,
i jedan odnos skriven koji sam htela i nisam,
i mračne osame.
Posle tebe sama sam uživala.
I nisu same poruke, i nisu same istine,
i nismo sami ti i ja.
Uvek je neko tu ko nam smeta,
i propuštamo jedno danas za sutra.
Izlazimo iz života koji smo živeli.
Tatjana Debeljački
Post je objavljen 08.02.2006. u 15:24 sati.