Napusten i odbacen, ja lutam kroz noć, uzalud trazeci ono mesto gde ću te videti opet, gde ću cuti zvuk tvojih koraka i tvoj magijski osmeh. Još uvek tražim i ne gubim nadu, jer negde mora postojati taj svetlucavi plocnik secanja gde se zelje ostvaruju, snovi prevode u javu i secanja ozivljavaju po kome bi zagrljeni setali svu noć. I još uvek tražim, i ne gubim nadu.
Tup bol u dnu stomaka budi me iz sna i donosi neke cudne misli o sebi, tebi i nekoj proslosti koja je iza nas. Ja i dalje volim. Danas želim nestati u oblaku dima da odletim negde daleko, visoko gde mogu biti sam. Danas nisam za druge.
Možeš mi pobeci, jer te neću juriti. Ipak nisam jedan od njih. Možeš se i vratiti, cekam te otvorenog srca. Ne mogu podneti neke nove misli. Moje misli su nedodirljive, neuhvatljive. Bojim se.
Danas hodam kroz mrak, iako sunce visoko je na nebu, tako plavom, tako visokom, tako zastrasujuce svetlom, bljestavom, ali ja ipak hodam kroz mrak. Ja sam deo sveta koji nestaje i moje se lice brise. Kao led na suncu, topim se i nestajem. Zaboravljam na sebe, možda je i tako bolje. Prestajem, nestalo je sve u meni, oko mene. Zatvaram oci i trudim se da ne zaplacem. Ne znam ni sam, ni kako, ni gde.
Sunce je danas nešto tamnije nego obično, i zraci se probijaju veoma teško. Ne mogu da zamislim i da precutim bol. Negde kasno u sumrak kroz tminu i strah, proteze se krik, krik ranjenog, krik ostavljenog na obalama drugog sveta, nikada dovoljno voljenog. I niz lice krenu mi suza koja obasjava celo nebo tugom i bolom. Pocese zvezde da padaju, postidjene i bez sjaja, ali padaju na moje lice i seku mi obraz, kidaju mi srce.
Isuvise je tuge skupljeno. Nikad ispevan bol sto rastao je dok zemlja nije pukla i voda narasla. Suze napustenog sto volece sve dok sunce se neistopi i konacno prestane da sija.
Sedim, cutim, slusam. Disem, placem, molim. Opet padaju kise. Ja želim bar malo sunca da me ogreje i osusi mi suze. I tada u dolini decijih suza, ja tražim tvoju magiju jer sam totalno izgubljen u ovom rajskom danu.
Zatvaram srce i sklanjam se sa puta. Sklapam oci i povlacim se. Napustam sve. I pamtim tvoj osmeh, tvoj miris, tvoje usne. Zatvaram srce i vucem debelu liniju bola. U snu mi se javljas. Ljubav u danima besa, oko u vreme bola. Zvuk se rasipa svugde po glavi, i mirisi postaju jaki, obojeni, novi. Mrak.
Gde sad da se okrenem da bih ponovo video taj smirujuci pogled? Gde sada da prislonim lice da bih osetio taj poznati miris? Zašto ste mi ukrali njen dodir? Pustili ga da nestane niz nepoznate obale nekog drugog sveta? Gde su suze obecane? Gde je istorija buducih dana? Zašto je noc tako tamna? Zašto je dan uzasno beo? I kako da disem kada se javlja onaj poznati bol pri svakom uzdahu? Tvoj osmeh me prati niz tamne ulice usnulog grada. Umišljam da te čujem kako dises dok prolazim gradom koji nije moj.
U nocima spavam, trazeci tebe, po glavi mi se mota, leluja, vrti u krug. Udisem blagi miris tamjana u tami, slusam lagano trzanje zice, otkucaje srca koje ne poznajem. Na nebu vidim tvoj lik i prizivam ga da spusti se i voli me. Ova je noc cudesna dok mi se reci slivaju sa usana. Rasplinuta u neki sjaj a opet toliko gusta, cudna, ali ipak jasna, jeziva i zadivljujuca.
Možeš li proći kroz dim realnosti? Možeš li plivati po dnu? Ja nisam caroban kao ti. Ovoga puta ja pusticu svoju snagu da luta po svetu. Ne, ne želim pokvariti noc i ako je toliko bolno prokleta.
Post je objavljen 05.02.2006. u 06:22 sati.