Nekoliko dana traje bura oko slučaja u Šibeniku. Dosta sam toga pisao, slao e-mailove, pisao postove, zvao, razgovarao, pokušavao. Da li smo svi skupa nešto učinili - ništa konkretno, ali čulo se za nepravdu, čak je i na televiziji bilo, dobili smo na svoju stranu, na stranu kickboxinga i javne medije - barem dio njih.
I kao što sam napisao, dođe čovjeku da se zapita - čemu se to, ali iz tog beda trgnula me podrška prijatelja, suradnika, znanaca, čitatelja bloga i foruma koji su mi se javljali na razne načine.
Hvala.
Ova podrška prvenstveno je usmjerena na našu dragu sportsšicu Nives Radić, pa onda i ovom našem sportu i ja se u njihovo ima zahvaljujem.
Ali jedan e-mail me je posebno razveselio. Evo cijele prepiske:
Bog!
Kako je?
Izvrsno si napisao ove tekstove. Sad mi ovaj sport zvuči još veći i važniji!
...
Odgovorio sam:
Hvala,
zadnjih desetak godina sam svo svoje slobodno, ali i dobar dio radnog vremena posvetio da kickboxing od kiksboksinga ili kingboksinga postane prepoznatljiv, uređen, poznat i priznat sport. Trudim se svakim dopisom, svakom svojom aktivnošću. I, osobno to mislim - uspjevam u tome. I jako sam ponosan što sam napravio. I jako sam ponosan na sve te ljude koje sam susreo i upoznao, s kojima od gušta radim i surađujem.
Ali, katkada se desi da me neka budala svojim izjavama, ponašanjem ili nedjelima baci u bed. Što da radim, pokušam, gutnem, riknem - ne znam što sve, ali nije mi drago kada neko omalovažava taj naš sport - ako ništa drugo, a ono zbog svog tog truda kojeg sam uložio. Nije jednostavno, znam se koji puta i zapitati "što je sve to meni trebalo?".
Ali, kada čovjek dobije podršku kakvu sam ja dobio od Vas, sve je nekako lakše, ljepše, nema više beda, ima samo dodatna snaga za dalje, više, jače.
Hvala
a na kraju sam dobio odgovor:
Jupi, baš sam sretna!
...
Divno je raditi s tobom, veselim se susretu!
Srdačno ...
I ja sam sretan!
Post je objavljen 04.02.2006. u 21:04 sati.