...bjasmo danas u tehničkom muzeju na einstainu...dosada...al poslije...lom...prvo krenusmo u ono sranje od mcdonaldsa...ja naravno nisam jeo niš osim sladoleda...pa onda u stanoviti baredo...uđosmo pa tražimo mjesto i na kraju kad smo se već sjeli iz stanovitih razloga smo morali,mislim nismo morali al ipak nije bitno,izać otamo...pa u traženje birca koji zadovoljava naše potrebe...na kraju mi završismo na našem lijepom gornjem gradu u nekom ko zna kakvom bircu,na nekoj fuj kavi,al bilo je prejebeno...i nakon sat vremena na trg i gledamo mi tramvaje i doleti onaj naj,najnoviji...ak kud vozi?...u dubravu...i ono spika kao ajmo se mi zaletit u dubravu...i mi budale svi bum-tras u tramvaj i ono meni vruće i ja kao kolko još do te dubrave...10 min...počeo se ja znojit,loše mi je i sve to...ajmo dolje...ma još 2 stanice...i nakon par sekundi dođem ja da mi fakat nije dobro...i ono paf...sve cure se zabulje u mene i ono plave usne,blijedo lice,znoj,sam kaj se ne srušim...da se nisam naslonio skljoko bi se...i počnu mi se zatvarat oči...a cure...panika...budala od vozača nije htio stat i frendica se počne gurat do vozača,derat se i to i kad jo se pridružila neka žena lik stane ,a ja jedva van na zrak,na klupicu i frendice počele trčat da mi kupe vodu i neš za jest,a 3 su ostale pazit na mene...ja sam skinuo jaknu i odjednom se počeo smrzavat i još nas je kontrolor uhvatio,al na kraju je sve dobro ispalo,al moglo je bit i gore...
...i kaj sad pomislio bi netko...svatko bi postupio ko moje frendice...al ja to ne mislim...u ovakvoj situaciji vidiš tko ti je pravi prijatelj i tko bi sve učiinio za tebe...mislim 2 frendice doslovno su trčale u pekaru zbog mene,iako je jednoj bilo loše,a kad su vidle hitnu srce im je stalo jer su misle da ide po mene,a jedna od ovih frendica koje su ostale dijelila mi je savjete i to i fakat se istinski zabrinula za mene...neznam kaj da kažem...prijateljstvo je najebenija stvar za koju znam...
Post je objavljen 02.02.2006. u 21:10 sati.