ovo je tako teško
pretvaranje i pretvaranje
beskonačno pretvaranje
da mi više ne značiš
ništa
i sve je tako blijedo
i sve je tako pusto:
pomisao da te nikad
neću imati
izaziva u meni
gotovo fizičku bol
nebo je tamno
moje oči su tamne
sjene su se šćućurile
u kutovima sobe
nebo, sjene i ja
na rubu plača
kiše ne ispiru suze
tek bešumno klize staklom...
ne shvaćaš li
da mi vrijeme
ne predstavlja baš ništa?
bio si tu - iznutra
tu ćeš i ostati
dok bude vremena
(bojim se samo da to
nećeš saznati)
sve će proći
i kiše i snjegovi i oblaci
ali, ti ne, ti ćeš (pre)ostati
konačni dio ogromnog mozaika
točka na 'i'...
zašto me ne voliš?
zašto ti nisam dovoljna?
nemam ti više što ponuditi:
dala sam ti sve
-tijelo, dušu, stihove
zauzvrat sam dobila nedokučive
poglede
možda me i voliš, da...
ali bojim se da to neću saznati
ovom me šutnjom živu pokapaš
pristižu nove kiše
a nema nikoga
da me zagrli
i šapne mi
da će
sve
biti
u
redu...
Post je objavljen 31.01.2006. u 23:28 sati.