Pregled posta

KOJOT ON-AIR!

Otvoreno pismo Đorđa Vojnovića predsedniku zrenjaninske opštine Goranu Kneževiću

Zrenjanin, 31. Januar, 06


Ovo javno obraćanje Tebi nije egzibicionizam već jedini način da ukažem na problem koji nije samo moj i da saopštim činjenice koje su nekakvo zrnce nove zavičajne istorije, a tiču se informisanja u gradu i još nečega.
Eto prilike da se čaršija proveseli.
Dao sam Ti, predsedniče Kneževiću, glas na prošlim izborima za predsednika zrenjaninske opštine, što sam tada javno i obrazložio, a sada taj glas povlačim zbog podrške koju si pružio nedavno „reformisanom“ Radio Zrenjaninu i osobama koje su tamo zaposlene, a nisu „reformisane“.
Činjenica je da se novinarima Radio Zrenjanina i ove godine nezaslužene „plate“ isplaćuju iz opštinskog budžeta. Činjenica je da oni godinama ne opravdavaju ta ulaganja i da su iz više razloga nesposobni da kvalitetno obavljaju posao na informisanju sredine. Povrh svega „ustupio“ si im opštinski kablovski kanal, što ja smatram provokacijom podjednako kao i aktuelizovane nadrealne priče o pokretanju Drugog programa.
Budući da niko u ovoj sredini još uvek nema nameru, ili ja za to ne znam, da se kao hroničar, istraživač, ekspert ili nešto slično posveti neveselim, pa i dramatičnim temama iz bliske prošlosti, uz gađenje i mučninu podsetiću na te nesrećnike koji „fingiraju medijske poslenike“, a zapravo su osobe koje su u niz navrata svesno kršile norme novinarske profesije, profesionalne i ljudske etike iz razloga koji su, verujem, samo njima poznati.
Evo nabacanih slika... Početkom leta 1998. godine odbornici vladajućeg, demokratskog bloka zrenjaninske skupštine pristali su na ucene odborničke grupe „Petrovgrad“ da bi tobož sačuvali „skupštinsku većinu“. To je bio uvod u glupavi i sramni pad „prve demkratske vlasti Zrenjanina“, jer su nakon ovog dila predstavnici tog bloka dobili samo dva meseca fore do potpunog pada. Da idu na more da se kupaju, nemam pojma šta su radili.
Taj momenat jedna je od tema zabeleški koje pripremam za objavljivanje pod naslovom „Mirenje Šošona“, pa da se tu ne zadržavam.
U času, dakle, kada je napravljen taj ustupak, nakon vulgarnog i histeričnog deranja Milivoja Stankova, zvanog Miša Poštar, koji je u jednom od opštinskih kabineta „dovodio delegate vladajućeg bloka u red“ tražeći mesto direktora opštinske informativne kuće, na devetom spratu vodotornja, u prostorijama Radio Zrenjanina nastalo je opšte slavlje. Novinarke, Ljiljana Popović i Dušanka Đujić bacile su se predamnom jedna drugoj u zagrljaj, vidno razdragan bio je i Zoran Novaković, a onda je došao Aleksandar Josimović, kojem je kao osnivaču „Petrovgrada“ dodeljena funkcija predsednika Upravnog odbora NIRDJP Zrenjanin, pa je krenulo i ljubljenje. Ubrzo je za direktora ove kuće postavljen je Milivoje Stankov zvani Miša Poštar koji se u prvom broju lista Zrenjanin, nakon tog imenovanja u intervjuu koji je sa njim radila Nadica Jakovljev predstavio kao „široka duša Slovenska“.
„Široka duša Slovenska“ krenula je odmah, uz podršku Boška Damjanovića, koji je imenovan za glavnog i odgovornog urednika Radio Zrenjanina i Desimira Ivkovića, tonskog tehničara koji je postavljen za njegovog zamenika, u rasturanje redakcije koju sam u prethodnom periodu formirao i koja je značajno doprinela 1996., odnosno 1997. godine da demokratska opozicija preuzme vlast u Zrenjaninu. Za svega nekoliko dana iz Radio Zrenjanina, koji je po zvaničnim pokazateljima tada bio medju najslušanijim u Vojvodini, izbačeno je više od dvadeset novinara i saradnika, a nedugo zatim Milivoje Stankov, zvani Miša Poštar je napravio dil sa SPS, srušena je lokalna vlast i Radio Zrenjanin je stavljen u službu Ivanu Francuskom, Ljubi Slijepćeviću, Dušanu Gavraniću, Žarku Stanižanu... Program je „komercijalizovan“, a tokom 1999. i 2000. godine Radio Zrenjanin je bio razglasna stanica SPS i JUL-a o čemu su sačuvani i tonski zapisi takozavnih informativnih emisija. Reč je o hrpi besramnih pamfleta i laži koje su relizovali „novinari“ koji su se zatim „samooslobodili“, neposredno pred peti oktobar 2000. godine kada još jedino Miri Marković i Slobodanu Miloševiću nije bilo jasno da je tikva pukla. Bilo je vreme za bežanje, ali redakcija Radio Zrenjanina se samo primirila...
Nakon što sam posle petog oktobra odbio ponudu da se vratim na mesto glavnog urednika tog radija, nudeći lokalnoj upravi partnerstvo u formiranju novog, modernog elektronskog regionalnog informativnog centra, mojim bivšim „kolegama“ je laknulo i vremenom su se, kada je postalo jasno da lustracije neće biti, oslobodili šestooktobarskog straha i panike i ponovo su prihvatili urednička zvanja, menjajući usput i ranije ispoljene političke poglede, pa i partije.



Primera radi, Desimir Ivković iz JUL-a „prepisao“ se u Demokratsku stranku i onda je tog zlog egzekutora Vojislav Došen Mika, direktor tadašnje NIRDJP, a sadašnje NIJP Zrenjanin, takođe član Demkratske stranke, angažovao u svojoj privatnoj firmi, pa je, eto, čovek u radno vreme tezgario kod svog direktora. Opštinsku informativnu kuću praktično je kao direktor proteklih godina vodila Jelica Mavrenski, osoba koja mi je 1998. godine, saopštila da mi je ulaz u prostorije NIRDJP Zrenjanin zabranjen.
Dakle, oni koji su radeći medijski posao i vodeći tu kuću puno zla učinili ovom gradu sami su sebe rehabilitovali, a onda im je pružena i podrška političkih partija, pa i lokalne vlasti i sve je postavljeno po sistemu „gde si bio - nigde, šta si radio - ništa“.
Radio Zrenjanin je firma koja na tražištu ne može da opstane, pa je ponovo određena stavka u budžetu „za plate zaposlenih u tom javnom preduzeću“. Nekoliko godina unazad postavljam pitanja – zašto zrenjaninska opština ne raspiše konkurs za finansiranje usluga informisanja i prosto izabere najbolju ponudu. Učestvovao sam u više razgovora na tu temu, pa sam u jednom momentu, 2003. godine, imao iluziju da se stvar što se informisanja u gradu tiče mrda napred, a onda je krenulo kako je krenulo, pa imamo demokratski orjentisanog, regionalnog Mileta Santosa, komercijalizovanu Kis Danu i osećaj gorčine u ustima. Istini za volju i Boris Tadić se u Zrenjaninu šetao ruku pod ruku sa Živankom Radovančevim, Savom Kneževićem i Miletom Dragićem, pa je zbilja deplasirano postavljanje pitanja gde je ko bio i šta je činio dvehiljadite ili neke od devedesetih godina.
Taj osećaj gorčine intenzivniji je od momenta kada sam bezuspešno pokušao o tim stvarima da razgovaram sa partijskim kadrovima, predsednicima Upravnih odbora lista i radio Zrenjanina: Edijem Darušijem i Vladimirom Šperom. Džaba, a inače je jedini način da skrenem pažnju okoline i javnosti na nešto što smatram značajnim, provokativno i prostačko ponašanje. Na to svi reaguju. Pogrešno, doduše, ali makar reaguju, jer bilo šta što sam smisleno pokušao da saopštim ili uradim proteklih godina bezobrazno je ignorisano, a jedino što mi je u nekoliko navrata, diskretno doduše, upućeno kao nekakva reakcija bila je preporuka „kako treba i formalno pripadati nekoj političkoj partiji jer se to pokaže ponekad kao korisno“, ali to je otvaranje nove teme, pa da se vratim na početak ovog pisanja.
Miran sam, uprkos tom osećaju izdaje i neću loše govoriti o Tebi, ali ću ići drugom stranom ulice, jer tu gde ste Ti i Tvoji medijski partneri za mene i moje saradnike nema mesta. Mi godinama izveštavamo sa ovih prostora, ali za neke druge medije i po standardima novinarske profesije koji ne važe u ovom gradu. Tebi i onoj sili poslušnika oko Tebe to tako odgovara, pa onda neka to tako i bude.

posted by Kojot

Post je objavljen 31.01.2006. u 16:19 sati.