Beogradski Centar za kulturnu dekontaminaciju i izdavačka kuća Rende ugostili su bosanske pisce Miljenka Jergovića i Lamiju Begagić, i na taj način predstavili svoju novu književnu ediciju Ledolomac.
Zahvaljujući Dušanu Gojkovu, gl.uredniku virtualnog knjiž.časopisa Poluostrvo u prilici sam iz beogradske 'Politike' prenijeti intervju kojega je Jergović dao novinarki Mirjani Sretenović :
* "U biti, knjiga je autobiografija ('Mama Leone', op.K.Moljac), jedina koju ću u životu napisati, jer ne verujem da ću, kad budem imao 60 godina, imati naročitu biografiju, a sa pet godina ona je bila najmoćnija", Jergovićeve su reči, koji objašnjava da je bio strašno pametno dete, i ničega se nije sramotio. "Danas se bar jednom dnevno sramotim ili ispadnem glup pred samim sobom. Tada su mi se dešavale važne stvari, družio sam se sa najvažnijim ljudima u mom životu: mojim dedom, bakom, najbolji prijatelj bio mi je jedan ruski emigrant. Kod dede sam često išao na zimovanje u Drvenik gde su me smatrali Sarajlijom, a u Sarajevu Dalmatincem".
U italijanskoj lektiri
* Nisam voleo Sarajevo. Normalnim ljudima njihov grad mora ići na živce sve dok se tom gradu ne dogodi nešto strašno, kao što se to dogodilo Sarajevu. Kad je počela opsada Sarajeva, bezrezervno sam ga zavoleo i doživljavao sam sebe kao bitno određenim tim gradom i tom zemljom. U sretnijim okolnostima ne bih voleo svoj grad, a prezrivo bih gledao i na ničim izazvanu ljubav prema svojoj zemlji. Ne verujem Šveđaninu koji voli Švedsku, niti Švajcarcu koji voli Švajcarsku. Više mi je drag Šveđanin koji voli Tursku ili Švajcarac koji voli, na primer, Južnu Koreju. U vreme pisanja Sarajevskog Marlbora Sarajevo mi je bila najvažnija činjenica u kosmosu, a pet godina posle nije bilo više tako. Neko živi u Rimu, neko u Beču, Frankfurtu, a ti si u Sarajevu...
U razgovoru za naš list Miljenko Jergović je objasnio kako se zadesio u novinarskim vodama.
Situacija u Jugoslaviji počela se zaoštravati. Uz kulturu, počeo sam da pišem i o politici, a iz nekog ličnog interesa pisao sam i o sportu. I to su bile uvek tri teme kojima sam se bavio. Politikom, istina, silom prilika, a 2003. bio sam užasno zasićen tom svojom karijerom političkog novinara, i onda me je urednica hrvatskog Kosmopolitena pitala sramežljivo bi` li ja pisao kolumnu za Kozmo. Bio sam oduševljen, zato što me priča o muško-ženskim odnosima vazda silno, u književnosti kao i u životu, palila i zanimala. Jer tu se radi o nečemu što je višeslojno, zanimljivo, neobično i mnogo složenije od odnosa između Srba i Hrvata o kojima sam do tada pisao. Odnosi Srba i Hrvata su jednostavni, mnogo jednostavniji od odnosa između muža i žene. I mnogo je komplikovanije pisati o muževima i o ženama nego o Srbima i Hrvatima.
Od naše štampe Jergović čita nedeljnike 'Vreme', 'NIN', a vikendom listove 'Danas' i 'Politiku'. 'Politiku', između ostalog, zbog Kulturnog dodatka, a subota i nedelja su mu, inače, za čitanje novina najzanimljiviji dani.
* 'Politika' je pre 20 godina bila najbolji list na prostoru te Jugoslavije. Onda je nakon Osme sednice pala kao prva žrtva i pretvorila se u nešto grozno. Nakon toga je 5. oktobra izgubila tu miloševićevsku notu, ali je bila jako prazna, i sad, u poslednje vreme, se nekako digla i opet postala zanimljiv list. Postala je puno sadržajnija i tu se konačno ima nešto pročitati.
Jergović je pisac koji je ušao prvo u italijansku lektiru, zatim u bosansku i hrvatsku, što mu je, kaže, vrlo godilo.
*U Italiji imaju jedan deo lektire koji se menja. Cilj italijanske lektire je da zainteresuje klince za čitanje a ne da ih natera da pročitaju sve živo iz nacionalne književnosti. Bio bih presrećan kad bi kod nas bio isti takav princip. Bilo bi bolje da se u školi čita 'Hari Poter' nego da se deca teraju da čitaju Stevana Sremca ili Ivana Mažuranića, koje ne mogu da razumeju. Kao odrasli ljudi ili kao studenti književnosti neka čitaju te stvari, a u školi ih treba uveriti da književnost nije nešto dosadno.
Pisac se ne libi niti smatra politički nekorektnim da prokomentariše projekat koji je konkurisao za Unesko, u kojem se našla zlosrećna pesma Radovana Karadžića, u čemu su mnogi već videli strah za srpsku lektiru.
* Taj projekat je užasno bizaran. To je afera za bizarne vesti tipa ' u Indiji se rodio slon sa dve glave, u Italiji ispekli najveću picu, a u Srbiji Radovan Karadžić ušao u lektiru'. I sa druge strane, to je naravno tužno, ali, Bože dragi, mi svoje neke kolektivne tuge moramo podnositi veoma dugo, dugo. Prosečan čitalac od ovdašnje savremene proze poznaje ono što je čitao u davnim lektirama, ali svakim danom je sve više i natprosečnih. Pisci poput Albaharija, Arsenijevića, Srbljanovićeve su kod upućene čitateljske publike apsolutno važni pisci.
Naš sagovornik sebe smatra bosanskim piscem. U svom jeziku služi se i bosanskim i srpskim jezikom, a jezik kojim piše naziva hrvatskim.
*Imam pravo da se služim rečima koje se meni sviđaju. Volim dijalektalne pisce jer imaju jezičku živost, životna čežnja je Stanković, vranjansko srbijanski, tako moderan i moćan. Marko Vidojković, Srđan Valjarević, Milena Marković, Ana Ristović, meni su važni pisci. Marko je doneo srpskoj prozi ono što u njoj nije bilo poslednjih 15 godina, a to je generacijsko-rokersko-alternativni duh, oslobodio je srpsku književnost postmodernističke matrice, a Srbljanovićeva je zbilja vrlo ozbiljan dramski pisac koji se retko rađa.
Trenutno čita knjigu 'Diktatori', paralelnu biografiju Hitlera i Staljina, zatim biografije Fidela Kastra i Če Gevare, kao i knjigu Miroslava Karaulca o mladom Andriću, ne samo radi Andrića, već:"Zato što shvatate da i u ovakvim sredinama postoje ljudi koji se ozbiljno bave svojim poslom. Bez njih bismo bili tako prazni, toliko da bismo mogli poleteti od svoje lakoće."