I jutros, kao i svako jutro do sada, na jastuku mi je ostao miris tvog šampona za kosu. Kopriva? Breza?
I vraća me, onako Prustovski, u vrijeme kad si lijegala pored mene. Kada sam uranjao lice u tvoju kosu, puneći se energijom za novi dan.
I jutros sam oćutio dodir tvojih usana na svojima, za dobro jutro. Vraćao sam ti poljupce onako snenoj, bojeći se da će ti neki dio tjela ostati netaknut. U polusnu sam shvatio da su to nekad davno poklonjeni poljupci. Da su usne suhe od želje za tobom.
I jutros sam se grijao toplinom tvoga tijela. Onako mazna, privijala si se uz mene a ja sam rukama ostavljao užareni trag, vraćajući ti toplinu. U polutami sobe ulovio sam jutro što se uvlačilo kroz spuštene rolete, a na prozorskom staklu iskrila se ledena crtarija, kao led u mojoj duši.
I strah da nikada više nećemo ugrijati ovu sobu vatrom naše ljubavi.
Strah da sam te izgubio...zauvijek!
Post je objavljen 30.01.2006. u 07:39 sati.