Urlao sam. Vrištao. Ono što je izlazilo bila su jaukanja mojih glasnica, kao i upozorenja da neće još dugo držat glas. I tako mi je glas puko. Snimili smo bubanj i gitaru i bas i samo se čeka mene tj. moj glas ili moje glasnice da se urede. No, nije ni to loše. Ma kakvi. Ono što je loše je to što ne možemo biti na dva mjesta istoremeno. Kao naprimjer na koncertu i na snimanju. No nije ni to loše. Ono što je loše je to da život jednostavno ide i neda baš previše pauze. To nije loše, kada pogledam. Ali ono što je loše je to da smo poekad prisiljeni (ili nam se ne da svađat) raditi neke stvari koje ne želimo, pa ipak to napravimo. Ponekad kad nas noge ne slušaju, ili kada nam ruke brzaju, ili kada ne razmišljamo o ritmu već o poljubcima.
Post je objavljen 30.01.2006. u 00:43 sati.