navalio nešto moj šef ovih dana na mene da upišem doktorski studij. kao, odjel će biti na boljem glasu, to je super, to nam treba it ako dalje. Sve je to kao sugestija, nije nikakva obaveza, al eto bolnica plaća, a nama bi dobro došlo, a ja sam kao baš za to kandidat.
A mene pomisao užasava. Taman kad sam pomislio da sam se riješio učenja i ispita, sad opet ovo. I da opet tjednima budem odvojen od mojih najmilijih dok slušam nekakve predmete od kojih nikakve koristi neću imat u životu, da se silim na učenje za ispite koji me ne zanimaju, da na kraju opet moram pred nekakvu komisiju...ajme preznojim se pri pomisli. Znam da u ovoj struci čovjek mora stalno učiti. Ali zaboga, učiti stvari koje mu trebaju u praksi a ne nekakve znanstvene kerefeke. ja se ne želim baviti znanošću. želim obavljati svoj posao pošteno, i uživati u obiteljskom životu. Samo mi još kojekakve titule trebaju! kakav gubitak. Život je samo jedan a ja da ga trošim na to.
No, vjerojatno neću moći izbjeći, kad je već tako vehementno zapeo. No, s druge strane, shvatili smo najdraža i ja da ne možemo živjeti tako da oboje studiramo. I ovako dok jedno štreba i ima turnuse, život je duplo teži, a i dijete trpi. Da smo oboje...pobili bi se. Ili pocrkavali od umora. tako da, kad već ne mogu izbjeći, tražit ću da odgodim dok ona ne diplomira, dakle jedno godinu dana. A do tad se možda dovoljno i oporavim da mi to ne padne tako teško. Možda. Dr. sci, je, moš si mislit.
Post je objavljen 28.01.2006. u 12:16 sati.