Ovaj vikend navratio u Istru svekar. Na nekom nagradnom izletu. Javio se jučer sinu jedinome, pa se dogovorili naći u hotelu. Dragi poveo Potočnice, malo sjeli i popričali. Pitam najdražeg spominje li me štogod ćaća mu. Jok, ni riječi, kao ni zadnje dvije godine. Prdonja stari, kad moram reći.
O svekr(i)vi sam već pisala, neću više. Nije mi žao što ne pričamo, ali za svekra je. Nije loš, samo voli prigovarati, voli se svađati, voli biti u svemu najbolji, najpametniji, nitko mu nije dovoljno dobar, nitko ne radi kako treba itd. itd. S rodbinom - braćom i šogoricama, nećacima, kćeri i sinom - sa svima se svađao nekoliko puta. Skoro do krvi. Pa ne priča godinama i onda ga šune i počne k´o da ništa nije bilo. U jednoj situaciji te tako razgali, suosjećajan, drag i mio, pa te neočekivano popljuje a da nisi ni kriv ni dužan. (Dobro je moj muž i ispao pored takvih roditelja.) Kad te voli, onda si mu sve na svijetu, kad mu nešto nije pravo, onda te mrzi, onda si svakakav i nikakav. Osjetile to i Potočnice.
Zadnji put sam s njim sjela i pričala prije par godina, došao na nekoliko dana k nama, sam. Baku ostavio u Sisku, posvađao se s njom pa došao do nas. S curama se igrao, vodio ih u šetnju, kuhao ručak i prao suđe (i zbog toga mi fali...), popravljao po kući i radnji. Pa ga posljednji dan odvedoh na kavu. E, kad mi je počeo nabrajati. Te mi djeca nisu dobro odgojena, te trebaju jesti ovaj a ne onaj kruh, te mažoretkinje nisu dobra zanimacija za stariju Potočnicu, te djecu treba češće ostavljati samu doma ili slati u dućan, te trebamo drugačije voditi poslove, te nismo ništa u životu ostvarili... Saslušala ja pristojno, nasmiješila se, platila kavu. Pa on reče: »Sad sam ti ja to rekao, a ti napravi po svome, vidim da me nećeš poslušati.« Ni prvi, ni zadnji put da je tako pametovao. Kad je odlazio, izljubili se, pozdravili.
Nakon toga zove sina na mobitel, a fiksni broj bira kad misli da radim. Dva-tri puta tako ja se javim, on ni ne pozdravi, već samo: »Dajte mi djecu.« Oho, prešao na VI. Ja pozdravim, dam mu djecu. Zadnji put zvao početkom godine. Ups, opet se ja javila, taman spremna za popodnevnu šihtu.
- »Dajte mi djecu.«
- »Bog, dida. Sve najbolje Vam želim, puno zdravlja i sreće.« (Za Novu godinu dragi zove svoje, ja svoje pa čestitamo - ovo bila prilika za želje i čestitke.)
Muk.
- »Dida, što Vi nećete sa mnom razgovarati?«
- »Ne!«
- »Dobro, kako hoćete. Sad ću Vam dati djecu, pa s njima pričajte.«
I recite vi meni sad, što napraviti sa starim prdonjom? Dragi kaže, da ga do sada ni nije htio pitati za razlog, kad mu je pun kufer prodika i prigovaranja koja svaki put čuje. I obećao mi da će slijedeći put potegnuti tu temu, koliko god mučna bila. I zaprijetiti da će budući dolasci u Sisak značiti boravak svih nas kod njih ili svih nas kod mojih, ali tada im se nećemo ni javiti. Ovih zadnjih par godina je, naime, ispalo da bih dolazila u Sisak sama i spavala kod svojih.
S mojim starcima svekar jedno vrijeme nije pričao, sad je opet dobar. Svako malo nazove mamu i pita kako je moj tajo. Nudi se za pomoć, ako zatreba. Luda kuća. Ma, ni ne razmišljam puno o tim starcima, pogotovo ne u zadnje vrijeme, ali mi se eto bio digao tlak...
Post je objavljen 28.01.2006. u 09:17 sati.