Priznao je…da šuti kao ja…da hoda bez jednog koraka…
Rekao mi je… da traži utjehu na tuđim usnama…u alkoholu…posvuda…
Ali da je nema…
Naravno da je nema…
Tuđe usne ponekad mogu na sekundu izbrisati uspomene…mogu otjerati nestašne misli negdje u dubine duše…ali mogu napraviti i ono drugo…
Mogu zaboljeti kao najjači šamar…mogu podsjetiti na neke druge usne… na nečije poljupce…
Na poljupce koje bismo voljeli zaboraviti…ali su bili previše važni… preiskreni …previše pravi da bi ih prašina zaborava tako lako prekrila…
Alkohol nam u nekim situacijama može biti najbolji prijatelj…
Ali što ostaje nakon lude noći… kada jutro zakuca na vrata…
Što naš prijatelj alkohol ostavlja za sobom?
Glavobolju, mučninu i istu onu prazninu koju je naizgled popunio…
U mom je slučaju tragična upravo činjenica da niti alkohol niti tuđe usne više ne pomažu…
Žalosno je to…
Nedavno sam se prvi puta probudila kraj nekoga…
Lijepo je…
Otvoriti oči… osjetiti nečiji dah na svom vratu…biti izgubljena u nečijem čvrstom zagrljaju…
Pokušati ga probuditi dok mi on pospanim glasom i zatvorenih očiju govori «Daj, mala, još pet minuta…», a istovremeno prekriva moj vrat stotinama malih poljubaca…
Zaista je lijepo…lijepo i tužno…
Ako u tom trenutku poželiš da pored tebe leži druga osoba…poželiš pobjeći od sebe, njega i čitavog svijeta…u neku davnu prošlost…u vrtlog nekih davnih uspomena…
Već neko vrijeme brišem te davne uspomene…
Pokušavam…
Tuga me odvela nekom drugom…zaspala sam na tuđim rukama…i vrijeme možda ne zna da me on još voli…Ja znam…
Rekao mi je…tišinom…onim poljupcem…onim obećanjima koje ipak neće ispuniti…
Čula sam da ima nekog novog…
Poludjela sam…
Pri samoj pomisli da me netko može zamijeniti ostala sam šokirana…moj ponos je bio zgažen rečenicom moje prijateljice «Znaš da on ima neku novu…»…suze su ostale negdje u kutu oka i nisu mogle poteći…
«Aha…», odvratila sam potpuno ravnodušno…
«Pa da…I ti isto imaš nekog novog pa ste na istom…», cvrkutala je moja malena svojim glasićem…
«Aha…»…
Ja nemam nikog novog…Imam neko međusobno iskorištavanje sa dečkom koji mi se, začudo, zaista sviđa…Ali koji nije za mene…niti sam ja za njega…
Ja volim svog bivšeg dečka…on svoju bivšu curu…
Ja živim u velikom Zagrebu…on u malom gradiću na istoku Hrvatske…
On je momak na lošem glasu u tom gradu…a ja mamina princeza…
Hm, dobro…Princeza nisam…ali on na lošem glasu zaista je…i to ne bez razloga…
Nešto više od povremenog barenja između nas dvoje nije moguće…
I to je kraj priče…
U petak sam bila s njim…mojim opasnim slavoncem…
Pola sata kasnije srela sam svoju staru ljubav…
Pozdravila sam ga…pozdravio me je…
Naglasio da će u ponedjeljak biti na tom tulumu…rekla sam da ću i ja biti…
Ispale su mu oči…gledao me kao da sam osmo svjetsko čudo…Znam da sam dobro izgledala…
Znam da sam mu te večeri dala povoda za razmišljanje…
I bila sam sretna te večeri…
Ne zbog mog opasnog slavonca…ne zbog toga što sam išla na taj ludi tulum…
Bila sam sretna jer sam ga vidjela…
Jer sam negdje u onim njegovim plavim očima pronašla onu staru iskru koju je imao kada me gledao…
Sama činjenica da sam ga srela…da sam popričala s njim na trenutak…bila mi je dovoljna da mi uljepša čitavu večer…baš kao nekada davno…kad me i najobičnijom sitnicom uspio učiniti toliko sretnom da sam htjela odletjeti do svemira…
Koliko god sam te večeri bila sretna, toliko tri dana poslije nisam mogla podnijeti da bude u mojoj blizini. Činjenica da ljubi drugu curu…i da bi to moglo prerasti u nešto ozbiljnije…ubila me…
Milijun pitanja me ubadalo u najbolniju točku preciznošću kirurškog noža…
Zar sam tako lako zamjenjiva?
Kakva je ona?
Zašto ja ne mogu tako jednostavno okrenuti novi list i uletjeti u vezu koja će me spasiti od uspomena, žaljenja i te bolesne nostalgije?
Jer zaista je sve to već postalo bolesno…Sama shvaćam da me nešto tako jako vuče prema samom dnu da se zaista nemam niti snage niti volje odupirati…
Svi mi govore da sam se promijenila…
Jesam, promijenila sam se…Nisam više ona stara…Ništa me ne ispunjava…
Smješkam se po čitave dane, a onda dođem doma i plačem…
Gledam kazaljke na satu i želim da se počnu vrtjeti sve brže i brže…da izbrišu ove dosadne dane…
Nemam nikakvog cilja…Ne želim ništa…Ne tražim ništa od ovog života…samo da što brže prođe…
Hodam bez jednog koraka…bez cilja…bez snova…želja…
Hodam jer moram…
Priznao je da šuti kao i ja…
Priznao je da osjeća…kad ga ona poljubi…da to nisam ja…
Dugovao mi je cugu…
Jedno staro obećanje koje nikada nije ispunio…
Rekao mi je da nikad nije kasno…Ali ipak znam da ga nikada neće ispuniti…
Dogovorili smo se jednom davno da ćemo se pošteno nacugati skupa za njegov rođendan…
Davno smo se to dogovorili…a on je na poruku koju sam mu poslala za rođendan odgovorio sa «Hvala ti»…
Nije ispunio obećanje…
U ponedjeljak mi je rekao da ta cura izgleda kao ja…da mu to svi govore…da smo stvarno jako slične…Ali da je ona ipak samo loša kopija…
Priznao je da se totalno zbedira svaki put kad me vidi…i da mu se često događa da zamijeni neku curu sa mnom…
Rekao je da je ona toliko nevažna da uopće nije vrijedna spominjanja…i da mu je život nakon mene totalno bezvezan…
Ponovo mi je dao sliku…i rekao da se nada da mu je ovaj put neću vratiti…
Poljubio me…poljubio me…još me jednom poljubio…
Obećao mi je da će me nazvati…već sam tada znala da neće…
Primio me za ruku i rekao mi «Molim te samo jednu stvar, budi mi sretna… Samo mi ti budi sretna…»…
Okrenula sam se i rekla «Budi ti sretan ako možeš…»
Rekao je da ne može…bez mene…
Rekao je da će me nazvati…
Nije me nazvao…
Napisala sam ovo prije tjedan dana... Znala sam da neće nazvati... Ipak sam se jednim malim djelom sebe nadala da će mobitel zazvoniti i da će se na ekranu pokazati njegov broj... Svi me zovu... Svi šalju poruke... Svi osim njega...
Post je objavljen 28.01.2006. u 02:00 sati.