JA: Alo?
HL: Ej, debeli!
JA: A?
HL: Rekoh, ej!
JA: O..
HL: Aj sej, HEJ!! Majke ti! Počni pričat više!
JA: Ček. Stani. Malo sam se zbunio.
HL: A jel? Ne bih nikad reko?
JA: Pa zapravo te nisam očekivao, kad već pitaš! Obično me se ujutro sjetiš, a sad je večer rana.
HL: Sad ćemo malo bit i izbirljivi? Malo ćemo određivat termine za razgovor, a? Malo se moram najavit dva dana prije da me uvrstiš u skeđjuel? Malo smo hoh, a? Frajeru?
JA: Ma daj, koji ti je? Kad smo zadnji put pričali u ovo doba? Nemaš nešto na televiziji sad kad pošten radni narod ide doma? Ha? Sanja? Zabranjena ljubav? Vila Marija? Vila Velebita? Vila me za srce ugrizla?
HL: Nosi se. A i susjed je namješto antenu pa sad gledamo kak snjeg pada. I to ne kroz prozor.
JA: Znao sam. Ali moram priznati, tajming ti je u najmanju ruku profinjen. Kako me uvijek nađeš na pravom mjestu u pravo vrijeme.
HL: Neću ni pogađat di si..
JA: I bolje ti je.
HL: Nisi već trebo bit doma?
JA: O, da... I to još kad. Ali neka. Nije da nemamo neku zabavu ovdje.
HL: Da?
JA: Baš stojimo kraj one kućice na Borongaju. Još uvijek ne kužim koja joj je funkcija i koji vlak tu stane. Dobro stoji onaj ujutro, neki službeni, ali to je druga priča.
HL: Znači, užvancija...
JA: Bome, jest. Pazi, čak ima ljudi unutra. Nešto čak i rade. Malo sam snimao ponašanje istih i došao do fascinantnih zaključaka.
HL: Ajd, obrazuj me.
JA: Kućica je zapravo katnica, i oni su ti na katu. Imaš unutra dvije spodobe. Čini se, muška i ženska.
HL: Ok, fino, jednakost spolovila. A ja mislio, haže zaostao.
JA: Jes, napredni su ko Sjeverna Koreja. I sad, pazi ti posla. Mi stojimo, a vlakovi po drugoj pruzi prolaze. Koliko sam uspio pohvatat uzorke ponašanja, jedno od navedenih uzme crvenu kapu i prije nego prođe vlak izađe van, kužiš, idu ti stepenice izvana do njih. Zatim, isprati pogledom vlak, eventualno kimne, ili čak mahne.
HL: Valjda pozna šofera.
JA: O, da! U mraku, a vlak piči osamdeset na sat. To su valjda oni željezničari superheroji, pa su ih stavili u čmar zagrebačke prigradskoželjezničarske scene da bi mogli svoje supermoći koristiti da prepoznaju vlakovođe i mašu im. Jes ti inteligencije, kupusa ti neobranog!
HL: Izidora ti! Bacim jedan komentar, odma skačeš! Šalim se, Stoke li ti i Nereda!
JA: Nda... Enivejs, kad vlak prođe, ovo se okreće na peti, ulazi u izbu i skida kapu. Zgodno radno mjesto.
HL: Po mom ćefu.
JA: I mislio sam da bi ti se svidjelo. Samo ne kužim po kom principu određuju ko izlazi. Nije baš neka vrućina vani.
HL: Bacaju novčić? Igraju na šijavicu? Par-nepar? Fli fla flu? Sik sak suk? Crvene rukavice? Zuje? Gumi gumi?
JA: Ajme! Sad bih ti opet nešto reko, ali neću jer imam neki filing da nisi baš daleko od istine.
HL: Ha!
JA: Možda bace brzu jednu partiju ajnca ili nešto... Ček, opet izlazi nešto. Ženska je. Ajde, teta, mahni i nama koji put, matere ti.. Điiiiiiiiiiiiiiiz, ne vjerujem...
HL: A?
JA: Sad nas je neki brzi pretekao! Kako to mrzim!
HL: Znam, reko si mi.
JA: Joooooj! Jesam ti rekao kako to mrzim?!!
HL: Znaaam, re-ka-o si mi...
JA: To je onaj za Beograd šta ide, majku mu. Čovječe, sad smo mi tu stajali petnajst minuta da bi propustili vlak koji će u Beograd doć s dva sata zakašnjenja. Beograd! Gladan sam, bokte!!! Oću doma!
HL: Oho, jel ja to naslućujem trunke međudržavne netrpeljivosti? I to prema susjedima našim, frendovima, ne?
JA: O da, kako ne? Trenutačno mi je neprijatelj svaka država koja sadrži grad u koji vozi vlak zbog kojeg moj stoji. To uključuje i Rvacku.
HL: O, pa još si k tome i antilokalpatriot! A zašto smo se borili u Zagori, na izvoru rijeke Čikole? Ooooj, Gojko, čuješ li ti ovo? Hehehe...
JA: Tarika li ti Filipovića, skini mi se s grbače! Samo mi ti fališ s takvim komentarima.
HL: Pa samo dižem atmosferu. Ne sviđa ti se?
JA: Mozak mi polako odumire od atmosfere, hvala... Evo, opet neko izlazi. Ajde, striček, milo nas gledaš, budi frend, budi Džek, mahni nam, prijatelju. Ajdeee!
HL: Ajdeeee...
JA: Toooooooooooo...
HL: Toooooooooooooo... Jeste krenuli?
JA: Ne. Još stojimo.
HL: ??
JA: Sad je neki prigradski projurio u suprotnom smjeru. Čudno. Dam se kladit da me neka baba u tom vlaku na mikrosekundu točno u oči pogledala..
HL: I?
JA: U pogledu sam joj osjetio cijeli Splitski festival emocija. Od prezira, valjda jer sam mlad i zgodan...
HL: Da, biće da je to.
JA: ... do nadmoći koja se može izrazit samo s "paaaaaapčinooooo, ja se vooozim, a tiii stooojiiiiiš, bleeeeeej". A možda mi se i učinilo. Ne znam.
HL: Meni se čini da ti sive ćelije polako mijenjaju boju. Deder se malo ošamari par puta.
JA: Misliš da će pomoć?
HL: Meni sigurno.
JA: Tukčino... Ajmo sad... Treća sreća. Koka je na vratima. Imam dobar filing. Čini se da ju prsti nešto svrbe. Ajde, mala, mejk maj dej! Diži ruke! Ajmo svi zajedno! Mahniiii, kuučkoo! Mahni! Toooo! Gooooooooooooooooool!!!! Kreeećeeeemo! Jiiiihaaaaaaaaa...
HL: Vidiš kako je tebi lijepo na tom vlaku. Ja toliko raspoloženja ne promijenim u godinu dana.
JA: Jes, vala baš mi je zakon. Sad ću te ostavit. Tu kreće omanje slavlje, pa nemogu nazdravljat šampanjom i istovremeno pričat. Kužiš, ne?
HL: Šatro. Ajd čujemo se.
JA: Aha, da.... ....da, striček, dajte još jedan prst natočite... kolko kapliiic, tolko leeet...
Post je objavljen 25.01.2006. u 10:00 sati.