E pa bila sam u šetnji s NJIM i bilo je baš onako kako sam i pretpostavlkjala. Bilo je isto kao i svaki put kad bi se našli nakon dana kad smo zabrijali. Kao trebali smo pričati ozbiljno, ali nismo. Pričali smo bezveze malo o faksu, malo o njegovom izletu u Moskvu, i tako bezveze neke teme. Nisam ni očekivala ništa drugo jer to je jednostavnopriča koja se previše puta ponovila i meni je dosta te "rutine". To je jedino šta smo nas dvoje...rutina. Čak i prvi put nisam toliko osjetila neku tremu ili neš tako kad sam ga vidjela. Prvi put sam osjetila kad smo bili skupa da mi je toga već dosta i da se ne isplati. Prvi put mi je bilo žao što sam zabrijala s njim i što jednostavno odmah nisam išla doma. Ali to je jednostavno kod mene tako. Kad ga vidim i kad se nasmije ja sam izgubljena. I mrzim najviše na svijetu taj osjećaj jer tako boli i taman sam polako puštala sve iz sebe vezano za njega...i na kraju kad se najmanje nadam (tj. uopće se nisam ni nadala jer je prošlo 5mj od kad smo bili zadnji put skupa) on ponovi isto,m ja ponovim isto. Ali kao što sam rekla ovaj put je bilo drukčije. Ovaj put sam baš osjetila da mi je više puna kapa toga i da mogu krenuti dalje...shvatila sam da imam snage i da nije tako teško. Samo sam trebal ato zaželjeti i malo se potruditi i uspjelo je. Neznam šta će biti kasnije i kako će se stvari odvijati, ali iskreno to me više ne zanima...
Većina mi je rekla da mu jednostavno sve iskreno priznam i kažem, i par puta to i jesam (nisam mu rekla da ga volim, ali sve ostalo jesam) i nije se niš dogodilo. Jer uvijek je bio pod cugom i šta god bi mi rekao tu noć ujutro toga više ne bi bilo. Sve kao da je bio san... I meni je toga dota. S njim se jednostavno ne može pričati jer nikad nije sto posto iskren...a onda kad sam ja iskrena on nezna šta da kaže jer to nije očekivao. I tako ja odustajem i idem dalje!
Post je objavljen 23.01.2006. u 22:00 sati.