Eto, u nekih 8 sati po srednjoeuropskom vremenu, čitajući neke određene blogove, pukla me neka mini-depresija. Slipknot je stavljen na playlistu umisto Đubriva i Pasa, razgovor s roditeljima je sveden na minimum i ova stolica je sad tolko vruća da možete isfrigat jaja na njoj.
Sad baš svira Confessions, inače izvrsna pisma.
Mene često pucaju ovakve promjene raspoloženja. Iz čistog mira se počnen osjećat potpuno drugačije nego trenutak prije (btw., sad je wait and bleed, najbolja pisma, odvrnuta do kraja) i počnen bit totalno druga osoba. Svim mojim poznanicima bi tija poručit da se ne čude ako buden malo šutljiv u naredno doba jer ću malo vrtit brutalu u glavi pošto neman para za izdvojit za mp3 player.
Ali super je osjećaj biti frustriran i pod depresijom. Mogu puno bolje razmišljati o nekim stvarima, zato što me sada recimo međuljudski odnosi nebi mogli manje zanimat. Da mi sad najbolji prijatelj uđe u sobu reka bi mu, "šta radiš ode" zasigurno.
Ove depresije potkrepljuje činjenica da ja ne živin u gradu, a to mi je želja života i tome ću težiti čitav život jer me ovo usrano selo počinje ubijat. Najviše me živcira kad netko živi u gradu i onda ne želi izaći radi nekog banalnog razloga... "ne da mi se", "spava mi se", "sad je serija" ili tako nešto. Jebote, ja živin cili život po još jednim banalnijim razlogom: "znaš, ja san ti malo dalje od šibenika, zapravo puno, ali meni busevi idu jako rijetko pa ne znan kako ću doć". Mater i ćaća mi to malo ublaže time šta me voze, al to nije to. Ja neman ode slobodu. Najbliži prijatelj (ljudski) je na 30 min biciklom od mene. A to znači i 30 min nazad, pa vi računajte...
O probama s bendom da ni ne govorim... Al sad kova polaže vozački, pa će valjda bit malo lakše.
Tako je, sad san se još nečeg sitija: doručak (i ručak kad je škola popodne). Dakle, nikad neman svježi kruv, znači moran uvik isti onaj stari, suvi. Ili čokolino. Pa vi birajte. Za doručak je još i dobro, al za ručak... Kad pomislin da neki imaju pekaru na 100 m od kuće, i još im se ne da ić tamo... joooo....
Neki će reć da iman mir i tišinu. Koji će mi to k***c kad mi to samo diže živce! Po cile dane slušan samo zujanje u svojim ušima od pustog sviranja i glasne muzike koju koristin da mi ublaži bjedu samostalnog življenja.
Niko vas nije silija da čitate ovo, samo nisan ima kome reć (pitan se zašto) pa san se mora malo ispuvat.
Poruka ljudima koji žive u gradu: SRETNI GADOVI! Ne znate u čemu uživate...
Post je objavljen 22.01.2006. u 20:58 sati.