prije otprilike dva mjeseca, švrljajući po blog.hr, naišla sam na blog jednog frane. koliko je bio običan, toliko je bio i neopisivo neobičan. pisao je duge postove o svakodnevici, ali ni najmanje dosade nije bilo u tim postovima. njegova je svaka riječ zračila dobrotom i toplinom, zbog toga nisam, kao ni mnogi drugi blogeri, mogla dopustiti da prođe dan a da ne virnem je li frano napisao nešto. nekad su me njegove riječi rastužile, nekad razveselile, nasmijale, ali uvijek mi je bilo nekako toplo oko srca. sigurno je i njemu druženje na blogu bilo drago jer je nagovarao i svoju ekipu na pisanje bloga. a i sav se raznježio kad mu se u kafiću javila cura koja ga je prepoznala kao franu s bloga. on je definitvno bio jedan od onih koje ne možete ne zavoljeti. tako sam ga i ja zavoljela... iako ga u "stvarnosti" nisam poznavala, preko njegovog bloga sam ga dobro upoznala i u roku keks mi je postao jako drag. na veliku žalost svih kojima je bio drag, tek nekoliko dana nakon mog prvog posjeta njegovom blogu, frano je poginuo u prometnoj nesreći. na molbu njegovih, uredništvo je obrisalo sav sadržaj s njegovog bloga, a njegovi su prijatelji odlučili prestati s pisanjem svojih blogova. iako mi je onaj tren bilo žao što je tako, sad mi se čini da je bila dobra odluka napraviti mali odmak od svega toga. naravno da ne treba nikada zaboraviti, ali bilo je preintenzivno, trebalo se sve malo smiriti. iako ga se skoro svakodnevno sjetim, tek sada, nakon nešto više od mjesec dana, išla sam vidjeti ima li što novo na njegovom ili blogovima njegovih prijatelja. otvorivši njegov blog, pomislila sam da sam nešto krivo utipkala jer nisam naišla samo na onu praznu pozadinu koju sam vidjela kad sam zadnji put bila tamo. nakon nekoliko sekundi zbunjenosti, shvatila sam da sam sigurno na dobrom mjestu. u meni je sve bilo nekako čudno uzburkano... bila je to i sreća, i uzbuđenje, i iznenađenost, i zbunjenost... kad sam vidjela sliku i krenula čitati, shvatila sam o čemu se radi... i baš sam sretna zbog toga. onako, baš jako iskreno sretna. s usana mi ne silazi smiješak. rekla sam ukratko neke stvari za one koji nisu imali sreću prije čitati franin blog, a neki i jesu pa sve što sam rekla već znaju. neću vam ništa previše prepričavati. njegov prijatelj domagoj je u ovom postu rekao sve o tome kako su u dogovoru s franinom mamom odlučili da na franinom blogu objavljuju franinu knjigu. pa sad, ako vas zanima što je to mene toliko protreslo izvana i iznutra i zacementiralo u mene i tugu, i sjetu, i osmijeh, i veselje istovremeno... pročitajte prvo domagojevu najavu, a onda kad stignete čitajte i knjigu.
i sad neznam šta bi drugo rekla... a znate da je to veliko čudo kad ja bez teksta ostanem! ma ustvari, nije da nemam šta reći, ali reči bi sve pokvarile...
Post je objavljen 21.01.2006. u 23:34 sati.