Ja ne vjerujem u boga. U svakom slučaju – ne u tom obujmu, koji bi se mogao pripisati vjeri, kod mene to ne postoji.
Ja ne vjerujem u najbolje. To jest - ja sam optimist, ali ciničan, pragmatičan, fatalistički nastrojen i potpuno trijezan. Želim i radim tako, da bi bilo dobro, ali isto tako razumijem da može biti i LOŠE. I to će isto biti normalno.
Ja ne vjerujem u iskrene namjere, ne skrivene motive, ljubav ka bližnjemu i ostale megaaltruističke stvarčice u ljudskim glavama i dušama. Ja razumijem, da jedan čovjek drugome može željeti dobro i da čak može poduzimati neke korake kako bi pridonio tome. Ali ne precjenjujem značenje tih postupaka. Svatko može imati svoje motive, i to treba zapamtiti.
Ja ne vjerujem u svoje bezgranične mogućosti. Znam da sam smrtna, krhka, mogu izgubiti zdravlje i snagu, mogu prolupati, mogu napraviti gadost i izmisliti svakakvu glupost. Ja tvrdo znam – da nisam Batman, a Batman, naravno – nije ja. Ja ne gradim puste batman-ske iluzije, jer nemam ni „figuru“ i uopće sam „slabić“.
Ja nisam fanatik u nikojem pogledu, ne ludujem za astrologijom, ni zen-budizmom, ni bioenergijom, ni za bilo kojom drugom izraslinom života, koja bi mi objasnila neobjašnjivo i pružila podršku u teškim trenutcima.
Tako da, nemam ni jedne štake, koji bi mi pomagala energično skakati po miniranom polju života.
Kod mene bi trebali prisustvovat nekoliko simptoma: žuljevi ili barem jaki umor u nogama, bolovi u leđima, napadaji panike i očaja u momentima pomračenja uma, traume od čestog padanja…
Ali simptoma nema. I više od toga, nema čak ni nažuljanih ruku. Za razliku od onih koji s često koriste štakama…
Post je objavljen 20.01.2006. u 23:56 sati.