Jutros sam se probudio,i kad sam otvorio oči,viđeo sam bijeli strop,i na mozak mi panu jedna ideja,ideja o prolaznosti života. Jest li se ikad zapitali kako je u čarapama zapisan cijeli vaš život. Moje čarape su sve odreda 70% vuna,20% lan i 10% poliester. ima jedna,tj. jedan par koji je 100% vuna,te mi je none sašila. Najdraže su mi adidas čarape,ali volim i ostale. Ne govori li to puno o čovjeku. Skrenuo sam s teme, uglavnom zapitao sam se,stao i razmislio o životu,i zapitao se što meni život ustvari znači. I onda sam spoznao odgovor na moj upit. Ali sam se prvo pošo popišat,a dok sam se pišo sjeo sam na dasku da bi mogo još malo razmišljati o istom. Znate i sami kako kad stojite mislite samo da pogodite rupu. Bilo mi je to najduže pišanje u životu. Uglavnom još sam malo razmišljo,ali sam od svega toga ogladnio i tu sam se zapito čemu sve to,čemu... Ali sam napravio sengvič: po kruha,sir,parizer,majoneza, i najeo se. Na istinu, sengvič mi je baš prijao,ali shvatio sam da to nije to,jer po mom mišljenju parizera je bilo odviše malo,a ni majoneza nije bilo ravnomjerno rasporedžena. Strašno! - pomislih. I sjetih se sve djece u Africi,i u Afganistanu. Kako je njima bez hrane,ali ni mi nekad nemamo za vanka,i tako sam shvatio kako ljudi zanemaruju one oko sebe,i misle samo na sebe i svoje,a kad misle na druge onda misle na djecu u africi,a to nije u redu prema nama, neko bi trebao mislit i o meni ili o Bendihi. Obuko sam se i pošo ča. Mislim da sam ovim htio reči ovu ideju,čak sam i smislio poslovicu koju ču podjelit s vama,evo ovako ona glasi: Svijet kojeg mi danas znamo je skoro pa okrugao poput plavo-kafeno-zeleno-sive boče.
Post je objavljen 19.01.2006. u 15:07 sati.