Već dugo pišem na blogu hr.
Stekla sam neke prijatelje na blogu hr.
A i neke neprijatelje. Živi smo ljudi.
Nije lako prestati pisati. Pogotovo ako sedite za kompom svaki dan svojevoljno.
Ali ništa ne može da zameni živu interakciju. Pogled, dodir, glas.
Imate pravo da mislite o meni sve što želite. Da sam nestalna u odlukama. Da sam glupa. Ili blesava. Ovo je samo jedan deo mene, jedna manifestacija moje ličnosti. Možda sam sve lagala. Možda je sve istinito. Ne znam ni sama više.
Ne želim da čitam moje stare postove. Prošlost može biti simpatična samo ako prođe dovoljno mnogo vremena. Inače je opterećujuća i dosadna u svojoj jebenoj determinisanosti. Možda sam trebala ovo ili ono...ili drugačije...kao Sliding doors sa Gvinetom cicom. Da se je nisu otpustili, ne bi upoznala simpatičnog Škota. I umrla na kraju filma. Ups.
Jedna osoba mi je pomogla da shvatim da nisam luda. I da sam ok.
Mnoge su se trudile, ali ova je uspela.
Hvala joj!
Ja sam new, improved Organizam.
Pišem za sebe, ne za vas.
Ne interesuje me kako i zašto blog funkcioniše, ni zašto ljudi pišu, ni zašto ljudi čitaju i komentarišu. To smo apsolvirali. Kolko ljudi, tolko ćudi.
Nek svako radi šta mu prija, pa ćemo svi biti srećnija nacija/e.
Samo nemojte ubijati, mučiti ili maltretirati bića oko vas.
Postupajte sa svima onako kako želite da postupaju sa vama.
Pa, ako baš volite da vas lažu i biju, vi slobodno...
Ne marim.
Post je objavljen 19.01.2006. u 15:18 sati.