Pregled posta

AAAAA!!!!

Evo, da I ja napišem jedan ozbiljan post… Ak vam se neda čitati, nemojte, odmah vas upozoravam- bit će dosadno. Da. Uglavnom. Da.
Dakle, vozim se ja neki dan javnim prijevoznim sredstvom, iliti tramvajem (I to onim usranim novim smećem od 17ice), a kad ono prekoputa mene se sjedne neki lik. U krilu mu sjedi cura. Dečko nju zagrlio I gleda ju očima punim ljubavi (isuse, mili bože, kako ovo sladunjavo zvuči, al boli me kurac), a ona, jebem joj mater, izgleda koda se dosađuje I ne zna cijeniti to kaj ima DEČKA koji ju VOLI. Moram odmah napomenuti da cura NIJE ZGODNA. U svakom slučaju, dodem u školu, oko mene svuda parovi, bare se po hodnicima, hodaju zagrljeni, ili se barem drže za ruke. Ja sam inače, žestoki protivnik romantičnosti, I bljuje mi se od toga, al jebiga, I ja hoću da me se tu I tamo zagrli, u pičku materinu. Uglavnom, imam osjećaj koda mi se rugaju, koda mi to namjerno rade! Koda mi se smiju I govore: Isuse, pogledaj jadnicu, sama je…
Zakaj glupe cure moraju imati DEČKE??? Zakaj KUČKETINE moraju biti sretne????!!? ZAŠTO? Zašto cura (nazovimo je X) koja je glupa, ružna(još to I nije tolko važno…), primitivna, površna, I tipična cura koja samo želi nešto zbariti I hvaliti se da ima dečka, koji je usput, naravno, stariji? Zakaj ONA ima dečka, a mi NEMAMO? Kužiš, ona je faca… nju svi hoće. Kužiš, nije fer da ona ima dečka, a neke cure (poput nas) koje su 100 puta bolje osobe (da, usudim se to reći) nemaju. Al to dečkima očito nije bitno… Dečki se boje cura. Dečki se boje NAS. I onda smo mi kakti slabiji spol. Je da, moš mislit. Deprimira me sreća. Tj, sreća GLUPIH ljudi. Uvijek me podsjeti na to da ja nemam sreće. Zašto ja nisam površna, glupa, dvolična, sebična, umišljena, primitivna, bahata kučka kojoj je stalo samo do sebe I koja će zgaziti sve da bude sretna? Zašto ja imam osjećaje? Zašto je meni stalo do ljudi? I ne samo do onih koji to zaslužuju, nego I do onih koji to ne zaslužuju? Koji će mi kurac oni u životu? Zato kaj me Bog takvom stvorio. I takva jesam. Da. A jebiga. Takav je život. Kako je to glupa izjava. Fakat glupa. I ja hoću biti sretna. I ja hoću imat nekoga… A pogotovo sad, jer mi taj netko ful treba. Dosta mi je više toga da sam ja ona “pribrana”, ona bez osjećaja, ona kojoj je svejedno, ona “bit-će-bolje”, jer neće. Znamo da neće. Dobro znamo da neće. Boli. I nikada neće prestati. Jedino dobro u svemu tome je- kad napokon budemo sretne, to će nam biti još ljepše, jer ćemo se sjetit kako je sada boljelo… Serem. Kurac ćemo se sjetit. Znaš ono, shvatiš što si imao tek kad izgubiš. I onda smo opet na početku. Opet smo na istom. Samo, onda je jos gore, jer onda ZNAŠ što si izgubio. Sranje.
Koji mi kurac fali?? Kažu, malo toga. Pa koji kurac onda?! Jedino je objašnjenje da ja to nisam zaslužila. Da. To je očito to. Ok. To mogu prihvatiti. Ali koji sam kurac ja napravila? “Sve se događa s razlogom”. Da. To je istina. Zašto? Zašto je to istina? Ja neću da to bude istina! Jer, da nije istina, onda se nebi imala razloga žaliti na bliokaj, jer bih znala da se sve događa bez veze. A ovako znam da postoji neki jebeni razlog, I znam da ima veze samnom. Koji je razlog? Zašto nemogu dobiti odgovor?
E, da, još nešto… y (namjerno malo slovo) je dečko. y je glup. Retardiran. Ide mi na kurac. Serem. Nije. Nije ni glup ni retardiran, ali ide mi na kurac. A vrijeđam ga zato kaj mi je na neki bolestan način lakše kad ga izvrijeđam. Da. Lik je zapravo u potpunosti ok (po mnogima nije). Uglavnom, kaj ja želim od izvjesne osobe y. Ne previše. Fakat ne previše. Zelim zagrljaj. I to je sve. Iako znam da je to ipak puno kaj tražim. Jer ja to NIKAD neću dobit. Barem ne od y. Istina, želim ga ja I pojebati, al moram biti realna. I kad ga gledam u bircu u koji kakti izlazimo, ili kad sam blizu njega, imam glupi osjećaj kao da mi je netko zario nož ravno u srce. Pogled, a tek pozdrav te osobe me diže ravno u nebo(što je fakat jadno, al kaj da radim?!), iako ZNAM da njemu to ne znači NIŠTA u odnosu na ono što meni znači. On nema pojma kaj mi radi. Fakat nema. A ja sam si obećala da NIKAD neću dopustiti nekoj muškoj osobi da napravi ovo od mene. Al nikad ne reci nikad. Pogotovo ne kad su osjećaji u pitanju. Jebat ću mu sestricnu! Pička glupa, fakat ga ne kužim (I onda kažu da smo mi, žene, komplicirane), ima dana kad se čini da me nemre živu smislit, al onda me tako nekak pogleda da… neznam. Više ništa neznam. Mrzim te, y, fakat te mrzim. Mrzim tvoje oči, mrzim tvoj pogled, mrzim tvoju pojavu, mrzim kako hodaš, mrzim kako pričaš, mrzim kako si popravljaš kosu, mrzim tvoju umišljenost, mrzim kad buljiš, I fakat mrzim kad me tako gledaš, MRZIM ŠTO ZBOG TEBE PIŠEM OVAJ POST, mrzim to što mi radiš, mrzim ono što postajem zbog tebe, mrzim kad me nasmijavaš, a još mi je gore kad plačem zbog tebe (da, nijedan dečko nije vrijedan suza, al kad si sama u krevetu u subotu navečer poslije izlaska, I kad je sve na kaj mislim to kako sam ga danas vidjela I kako me pogledao… I kako ga želim, kako mi treba, da bude tu kraj mene I da mi malo laže I kaže da će ostati tu kad svi odu, kad me svi ostave, jer people always leave, prije ili kasnije, to je činjenica… I još ti nekaj tipa Love Lies ili The hardest part is the night svira u pozadini… jebem ti bonjovija.), mrzim kad nemrem zaspati zbog tebe, mrzim kad te ne vidim, a još te više mrzim kad te gledam… a najviše te mrzim jer te volim, jer te NEMOGU MRZITI. A ja stvarno NEZNAM zašto mi toliko znači, (šta je to… šta je to u tebi? Pitam se… šta to nosiš u sebi? šta je to… šta moje misli krade?)… Kaj ja vidim u toj “hrpetini plavih dlaka” (kako ga je m nazvala)?! Ništa. Je čak ne mislim da je on lijep, ni zgodan (iako nije ružan), al ima nešto u njemu… fakat ima. U biti, ja uopće nemam pojma koji kurac ja sad sve ovo tu pišem. Ajvar će me sto posto popljuvati. Al jebiga. Da. y je prije čitao ovaj blog, sada ga više ne čita, barem se tako čini… Da. I bolje. Valjda.

Evo jedna pjesma koja me podsjeća na cijelu situaciju s y I njegovim “pajdašima”:
Another long and sleepless night
You need someone to hold you tight
Sometimes love don’t know wrong from right
Another long and senseless FIGHT
Was all you knew, they’re all the same
There’s no one left to take the blame
What’s behind this masquerade?
How do we win these loosing games we play?
How much pain can you take before your heart breaks?
PS: sad će mnogi reći, a) dečki nisu toga vrijedni (kaj je najbolje, ja ZNAM da nisu, al jebiga, nemrem si pomoći), b) I zbog toga si ti u kurcu?! (nisam samo zbog toga, al sad mi se trenutno o tome piše)

Sometimes he sees her walking by
He never looks her in the eye
She doesn’t know, she doesn’t care
What he is feeling
And as she turns to walk away
There is nothing he can say
She doesn’t know, why should she care?
When he’s alone, she’s never there
To see him crying in the shadows

Sometimes she sees him walking by
She never looks him in the eye
He doesn’t know, he doesn’t care
What she is feeling
And as he turns to walk away
There is nothing she can say
He doesn’t know, why should he care?
When she’s alone, he’s never there
To see her crying in the shadows
But he can see it in her eyes
And she can feel it in her heart
It’s tearing them apart
Over and over again





Pozdrav,
Sarma


Post je objavljen 17.01.2006. u 12:06 sati.