Jedan od osjećaja koje ne volim je kad sam prokleto u pravu. Još gore je kaj sam to slutila od samog početka ali je nada da će sve ipak završiti dobro, prevagnula. Jednostavnim rječnikom rečeno ovaj put sam ja ta koja je „popušila“ (oprostite na izrazu). Preveć sam se oslonila na instinkte, a manje na pamet u iskustvo. No kak se veli „čovjek (iliti u mom slučaju žena i još k tome plavuša) se uči dok je živ“! Tako sam i iz ovog poglavlja svog života nešto naučila. To nešto mi je pomoglo da napokon shvatim (bolje reč „prihvatim“) da ak nekaj ne napravim sama ili barem započnem sama nebu nitko umjesto mene napravil. Najgore je kaj niti sama nisam baš neka osoba od inicijative. I ja bi rado da me netko „gura“. Onda se nekak lakše pokrenem. No, budući da se, kad jednom postaneš roditelj, sudbina tvoje dječice nalazi samo u tvojim rukama, ne smiješ čekati da te netko ili nekaj na to mora podsjećati. Nemojte sada misliti da sam zapostavila vlastitu djecu!! Ne, ne, nego sam odlučila promijeniti i popraviti neke stvari koje niti sada nisu loše ali bi mogle biti puno bolje. Nekako mi je do sada bila najdraža ona „ nigdar ni bilo da ni nekak bilo…“, a sad se ujutro, kad se probudim, mam si zapjevam onu: „U boj u boj…!“
Post je objavljen 17.01.2006. u 08:51 sati.