Jedna od retkih TV emisija koja me istovremeno zabavlja i dovodi do izbezumljenja jeste MTV-jeva “Fabulous life of …”. Ova emisija nam pruža uvid u to koliko su bogate određene zvezde i zvezdice i na šta sve vole da troše svoj “teško” zarađeni novac. Između ostalog, tu možete saznati da je novi hollywoodski must svadbena torta nakinđurena Swarovski kristalima (cijena? prava sitnica), posedovanje ostrva na dalekom Pacifiku, minimum 10 automobila (od kojih mi njih barem 6 deluju potpuno isto), kuće, imanja, cipele, haljine, tailor-made gaće, dijamantske ogrlice za kučiće i mačiće and so on. Pre nekoliko dana sam gledala The Fabulous life of Oprah i ostala bez reči saznavši da ona mesečno troši više od $50 000 na čupanje obrva! Normalno, ona je taj novac zaradila pa ima pravo i da ga troši ali ipak – činjenica da se oni bahate dok 4 biliona ljudi na ovoj planeti živi sa manje od jednog dolara dnevno ostavlja gorak ukus u ustima, zar ne?
Pre nego što zaglibim u nesuvislu i krajnje besmislenu kritiku jet settera, sebi uvek postavim pitanje – da li bi se ja na njihovom mestu ponašala drugačije? Da li bi novac, namesto na tortu, davala za decu u Kambodži i da li bi dijamantske ogrlice za kučiće uložila u izgradnju veterinarske klinike negde u Africi?
Svi koji me poznaju znaju da odvajkada želim da budem humanitarac. Gdegod da vidite neku katastrofu zamislite mene kako sa neke ruševine delim ljudima pakete sa najosnovnijim potrepštinama i imaćete uvid u to kako sebe vidim za par godina. Normalno, ovom snu treba oduzeti hollywoodski šmek jer je realnost mnogo surovija ali svejedno, ima nečeg u tom pozivu što ga čini mnogo sadržajnijim i smislenijim od svega što je u opticaju.
Kako sam geografski, društveno-politički i ekonomski bila onemogućena da u svet humanitaraca ušetam u velikom stilu, svoje sam prve humanitarne “projekte” usmerila ka ovdašnjim prosjacima. U Beogradu ih ima podosta i retko da sam pored koga prosla da mu nisam dala bar nešto. Vremenom se njihov biznis “razgranao” i više nije bilo mogućnosti da se da pomogne svima s’toga su, na moju ne tako veliku žalost, prvi otpali oni koji zaskakuju ljude po kafićima i raznorazne “humanitarne” organizacije koje mi svake nedelje bale po ulaznim vratima.
Nakon nekog vremena, taman kad mi se pričinilo da će svi kolektivno crći od gladi, jedna je nevladina organizacija objavila studiju koja je pokazala da gro anketiranih prosjaka mesečno “zarađuje” i po nekoliko prosečnih plata. Iako znam da se ovo ne odnosi na sve prosjake već uglavnom na “profesionalce” od tada sam postala prilično nepoverljiva prema ovoj društvenoj grupi što je rezultiralo činjenicom da nekoliko godina skoro nikome nisam dala ni paru. To se, u većini slučajeva, pokazalo kao opravdano – osećaj da grešim je nestajao sa svakim njihovim odbijanjem da im namesto novca za hranu jednostavno dam hranu. Tu je još uvek bilo nekoliko starih bakuta i žena sa decom kojima sam davala staru odeću ali sam se uglavnom prizvala pameti i prestala da izigravam majku Terezu baš svima.
Danas je nemoguće proći centrom Beograda a da na ulici ne sretnete barem jednog prosjaka ili da on ne sretne vas dok sedite u nekom kafiću. Neretko će vas za sat vremena obići dovoljno njih da zaboravite i sa kim ste i zašto seli baš tu. Sramota me je da kažem da ih već ima toliko da ih ni ne primećujem. Nekima dam nešto, nekima ne – zavisi od prilike i raspoloženja. Iako ponekad razmišljam o tome kako bi mi bilo da sam prinuđena da prosim a da niko ne želi da mi pomogne, generalno sam “operisana” od osećaja krivice. Postoji puno dana u mesecu kada sam i ja stvarno kratka sa parama pa sad, snalazim se na druge načine, ne očekujem da mi bilo šta padne sa neba, pa ni novac.
Pre nekoliko dana, baš pred pravoslavni Božić, krenula ja u kupovinu. Dok sam čekala da se na jednom od semafora upali zeleno svetlo, primetila sam ženu kako nervozno gleda sve nas koji stojimo na prelazu. Tome nisam pridavala posebnu pažnju već sam nastavila da hodam. Posle jedno stotinjak metara neko me je uhvatio za ruku, ja sam se okrenula a ona ista žena me je tiho pitala da li mogu da joj dam 500 dinara (oko 50kn).
Priznajem da sam isprva ostala malo zatečena jer mi niko do sada nije tražio neki konkretan iznos koji pritom nije baš sitan (barem ne ovde). Oko nove godine sam potrošila baš puno love i nisam mogla u sekundi da odlučim da li da joj to dam ili ne, zato sam joj po automatizmu rekla da nemam što je naravno bila laž.
Ja sam, naime, upravo trčkarala u Mango da kupim poprilično nejeftinu suknju nad kojom sam slinila mesecima i koja je konačno dočekala novogodišnji popust u iznosu od nesagledivih 200 dinara.
Ona me je pogledala, verovatno najtužnijim pogledom koji sam ikada videla, i rekla “Dobro, ništa, hvala”. Ja sam joj se izvinila i krenula put besmisleno precenjenih prodavnica.
Nepunih 50 metara dalje sam već grcala u osećaju krivice. Razmišljala sam o razlozima koji su jednu sasvim običnu ženu naterali da 5. januara izađe na ulicu i prosi. U glavi sam iskonstruisala celu priču – kako nema love a deca očekuju nešto posebno za Božić, kako ih je ostavila same i obećala im da će im doneti svašta iz prodavnice, kako je onda izašla i bila očajna, i kako je po ulici vrebala ljude koji izgledaju "bogato" i onda spazila mene, jer se ja za kupovinu uvek nakinđurim kao za prvomajsku paradu, i kako me je puna nade pitala da joj dam 500 dinara i kako sam ja onda bila u fazonu “talk to the hand”, i kako će ona sad morati da kuva klin-čorbu i kako Oprah troši $50 000 za čupanje obrva mesečno i kako je to totalni kretenizam jer bi joj moja kozmetičarka to odradila do jaja za ono, 200 dinara.
Na tu sam se misao smučila sama sebi pa sam se vratila nazad i pokušala da je pronađem ali nje više nije bilo, barem ne tamo. Obišla sam ceo blok i ništa. Da sam optimista pomislila bih da joj je neko dao brdo para i da sad hoda okolo sa pola supermarketa ali pošto nisam, prevagnula je misao o kuvanju klin-čorbe koja me je ispunila neverovatnom tugom.
U moju su kuću ubrzo pristigli i gosti iz Zagreba pa je zabava mogla da počne. Čitav Božić smo jeli, pili i jeli. Pogled na moju prepunu trpezu je veselio sve osim mene – mene je nekako i dalje tresao osećaj griže savesti zato što nisam pomogla kada sam mogla. Mnogi su mi prijatelji rekli da se bezveze jedem jer ionako nisam kriva za njenu situaciju, uostalom, ne možemo spasiti ceo svet zar ne? Ne znam, ja ipak mislim da je ona mene odabrala sa razlogom a ja sam se ponela kao prava mala razmažena kučketina. Toliko o meni kao humanitarcu. Amin.
Post je objavljen 11.01.2006. u 01:58 sati.