Eto, dosta je kasno a ja još ne spavam. I sad gledam tu rečenicu i divim se njenoj trivijalnosti.... , hahahha!
Izgleda da je to posljedica one extra jake kave koju sam kombinirala s muzikom Dream Theatra. Ta progresiva me ubiše, ionako sam pomalo rastresena.Nevermind. I tako, ne spava mi se pa malo se šuljam i čitam blogove koje ne stignem/ne da mi se inače.
U pozadini je neka bljutava američka seirija, nešto tipa «NYPD».
Idu mi na qrac vec, zar ništa ne može proći bez lita krvi i leševa na sve strane? Netko tko je labilnija ličnost već bi imao valunge, hahaahahaha.
Neznas tko je bolesniji - oni koji snimaju takvo smece ili mi koji to gledamo :)
Nije onda ni čudo zašto ameri trebaju psihijatra čim netko malo jače zalupi vratima :D
Rekla sam da čitam blogove...majke mi, ako naiđem na još koji na tokio hotel i g'n'r , bacam se s balkona!
Od toga su gori samo polu- suicidalni tinejđeri koji mrze sebe, cijeli svijet i citiraju Kurt Cobaina
* roll eyes*
Možda mi i ne bi bilo tako smiješno da ne znam da sam i sama bila u sličnom stanju godinu dana unazad, i mogla bi sad pričati kako znam kako je to ali neznam .....
My point: A. Huxley, reče da je «svaki čovjek univerzum za sebe, potpumo sam sa svojim razmišljanjima , ograničene percepcije zbog prirodnih barijera kojima je naš mozak ograđen i da prema nekome ne možemo postići ništa više (niti manje) od empatije.»Zašto to spominjem? Zato jer je istina. Možda smo bili u sličnoj situaciji i znamo kakav je to osječaj ali ograničeni smo subjektivnošću a i introspekcija je prilično zeznuta stvar...Zaista, nesposobni smo za bilo što više od empatije, tj. suosječanja i prisjcanja vlastiog sranja.
Tema je detaljnije razrađena u knjizi «Vrata Percepcije - Pakao i Raj», koga znaima neka pročita, meni se neda tu sada sažetke pisati :)
Btw....
Mac u ruke, glava gore, uvek postoji nada i bit ce je dok je Meseca i Sunca :)
Post je objavljen 11.01.2006. u 02:25 sati.