Marketing
[Qolumna] oQo stripa This is information
Piše: Vladimir Tadić
Pre nekoliko meseci sam u ovoj qolumni jadikovao kako se stripovi ne snalaze u modernom marketinškom okruženju, gde je informacija sve, gde se ono što nam proizvod nudi svodi na jedan simbol koji se prezentuje kupcu kao njegova osnovna potreba.
To i nije posve tačno. Naime, dok simboli, odnosno brendovi koje stripovi nude uglavnom ne znače ama baš ništa širem auditorijumu, postoji određeni simbol koji znači neophodnost da se taj strip kupi, bez obzira na priču i crtež. To je famozni event.
Uzmimo, za promenu, ne Infinite crisis i Dampyra, već Spider-Man: The Other i Nathan Nevera. Nathan je jedan u načelu prosečan strip (meni lično veoma drag, ali to nema nikakve veze sa njegovim kvalitetom) koji primenjuje do maksimuma princip razuđenosti priče. Nekoliko subplotova se vuklo sto brojeva. Kada su razrešeni, to nije učinjeno na zadovoljavaući način – Claremontova škola, što bi rekao Macan, sve je u naznakama, ništa u raspletu. Međutim, osnovni razlog što sam nekada jurcao Nathane su baš te naznake šire slike koju nam je Serra servirao na kašičicu. Sama priča u kojoj se daju naznake nije bitna, čak ni sama velika slika nije bitna – bitne su naznake, bitna je informacija koju nam ta slika pruža.
Slično je, samo još grđe, sa ovim famoznim Spajdijem. Najavljen kao mega event, prvi crossover svih Spajdijevih izdanja nakon više godina, u The Other naš omiljeni malerozni fotograf/učitelj umire i onda se ponovo rađa sa novim moćima i novim kostimom (funny thing: nešto slično je Frank Cho još 1998. parodirao u Životinjskoj karmi, kada Ralf i Lesli kupuju strip "Spider-monkey-boy" na kome piše "he dies and changes his costume!"). Ali sama priča je papazjanija trojice scenarista i isto toliko crtača, i kroz šest uvodnih epizoda ne ide ama baš nikuda.
Poenta je u tome što nam ovi stripovi, osim same informacije, nude retko šta drugo. Nathan ima i izuzetaka, Alberto Ostini je recimo oko jedne proste informacije, identiteta novog šefa Agencije Alfa, ispleo fascinantnu studiju ljudske ličnosti u tehnološkom dobu, u "Chi e Solomon Darver?". To je priča vredna čitanja i sama za sebe, a informacija koju nam pruža o široj slici je added bonus. No, u većini slučajeva – u pitanju je gubljenje vremena.
Otud nije ni čudno što mnogi više vole da čitaju o stripovima nego same stripove. Naime, sve što informacije iz Nathan Nevera već možete naći u recenzijama na UBC-iju. Sve što je iole interesantno u The Other, a toga zaista, zaista nema puno, možete naći na Newsarami. Nije čak poenta ni u izbegavanju kupovine ovog izdanja – i ako ga čitate skeniranog, izgubićete sat vremena svog života koje nikada nećete dobiti nazad. Čemu, kada je poenta cele priče "he dies and changes his costume"? I kada u njoj nema ama baš ničega drugog osim te jedne sentence.
I to je simbol koji nam komercijalni stripovi nude. Informaciju. Na današnje vreme, kada se informacije prenose na trilijardu načina, i kada je nemoguće zadržati ih, oni misle da je to dovoljno da bismo izdvojili svoje novce za njih.
Kao da izdavači ne znaju da poenta dobre priče nije u informaciji, već u njenoj prezenatciji i u putu do nje.
(Vladimir Tadić je vječiti apsolvent prava, povremeni savjetnik za medije te konstantni stripofil.)
Post je objavljen 10.01.2006. u 15:34 sati.