Oglas sigurno nije proglas, a pogotovo nije poslanica. Proglas i poslanica pišu stvarne ili umišljene veličine; veličina možeš postati tek poslije smrti, zato je bolje ne biti veličina a biti živ. Još nitko nije dobio Nobelovu nagradu za književnost prije pedesete, pa takve aspiracije nemam ni ja koji mogu od telefonskog imenika napraviti sasvim pristojan scenarij: za dramu, melodramu, triler ili pak komediju del arte. Koga svrbi taj se češe, In media res; dakle, poslovica je latinska, ali ne znam odnosi li se na češanje ili sađenje tikvi koje onda crni vrag razbija na glavama sinova Adamovih. Kad se svi slojevi u književnosti odstrane, ostaje sasvim dovoljno riječi za jedan pošteni oglas. Treba maknuti glorifikacije, pompeznosti, morbidnosti, crni humor i galski šarm, a zadržati samo jednostavne riječi tipa: imam-nemam, dam-ne dam, prodajem-kupujem, uzimam gdje nema i dajem kome ne treba. Treba, zapravo, poći od pretpostavke da svi imaju sve, ali nekome baš treba moj žuti vrabac koji je na prodaju, a želim ga prodati pod kanarinca. Treba se nadati da je farba dobre kvalitete i da vrabac neće početi pjevati; bolje mu je da šuti da ne otpadne s kljuna onaj umetak napravljen od plastelina. Dakle, vrapcu sam napravio dugi kljun i ofarbao ga u žuto. Moj žuti vrabac-kanarinac treba meni pribaviti džeparac, a krletka je ionako dobivena. Zakonom nije zabranjeno metamorfozirati, zapravo pretvarati vrapce u kanarince. Zakon o tome šuti kao zaliven, on samo jasno govori: ukradi, ali nemoj biti uhvaćen. Dakle, imamo vrapca, kavez, dovoljno mračnu prostoriju u kojoj ipak ima svjetla, i kratki oglas u dnevnim novinama koji glasi: Prodaje se žuti kanarinac vrlo povoljno; cijena pristupačna, jer hitno putujem na Kanarinske otoke. Ponuda pod broj...
Post je objavljen 07.01.2006. u 23:19 sati.