(Bartoli & Recchioni/Fortunato: Detective Dante n. 4 – Le mani di Abele; Eura Editoriale 2005.)
Pesimisti se raduju mnogo više od optimista. Naime, kada ne očekujete ništa lepo, odnosno očekujete nešto najgrđe što može da se desi – i onda do toga ne dođe, svakako ćete se više obradovati nego kada očekujete sve najbolje – pa onda do toga ne dođe.
Čemu ova petparačka filozofija? Zbog state of mind koji sam imao kada sam uzeo da čitam Detektiva Dantea.
Kada paušalno prelistate ovaj strip, glavni lik – Henry Dante - deluje kao skup ama baš svakog noir stereotipa ikada rabljenog – pandur koji pije, ima mračnu prošlost, nihilističan je, i žene očito prave vola od njega. Kada još bacite pogled na (s)Fortunatov crtež (nije li se tako zvao neki mafijaš u Spider-manu, svojevremeno?), koji ne može da se odluči da li će da kopira Brindisija ili De Angelisa, pa ih onda zdušno kopira na smenu, do te mere da sam Dante čas liči na Dylana, a čas na Nathana, postavlja se pitanje – što biste trošili dragoceno svoje vreme na ovaj strip? No, pošto je moja malenkost večiti apsolvent, što mu znači da mi je vreme ionako bezvredno, a Dantea sam dobio na poklon, krenuo sam da ga čitam, uz očekivanje da ću na pola stripa preći na nešto zanimljivije – 48 sati i svadbu, recimo.
I začudo, nije toliko loše. To vam govori neko ko nije fan ovog žanra, a pride mu je i sam žanr izašao na nos tokom Sin City ludila. Od Dantea vam ne pripada muka. Ne dobijate želju da se ubijete što ste potrošili sat vremena na njegovo čitanje. Ako ga uporedimo sa Rujuovim "Svemircem", kao verovatno nečim najgorim što je ikada izašlo na italijanskom jeziku, Dante čak može da prođe. Može i gore.
To sve ne znači da je ova maxi serija od 24 epizode iole dobra. Dante je čas cmizdrav (što funkcioniše, iako je izlizano), čas vickast (što ne funkcioniše). Njegova interakcija sa duhom ubijene supruge je dobra, njegova interakcija sa partnerkom Meridianom je užasna. Negativac je političar opsednut željom da ima i sexualnu moć – što kod mene nikako ne može da bude plus. Do raspleta dolazi manje više slučajno. A crtež, osim što je očit plagijat, puca sebi u nogu time što iz nepoznatih razloga veći deo stripa (osim konačćnog obračuna – koji ne funkcioniše) kopira bonelli format. Jasno mi je zašto u SBE ljudi moraju da slušaju matorog konzervativca Bonellija i drže se iste rigidne forme kao i pre 50 godina – ali zašto i drugi izdavači pokušavaju da kopiraju tu manu, e to mi već ne ide u glavu. Pride, Bartoli & Recchioni planirali su za Dantea posebnu strukturu, gde prvih osam epizoda čine celinu originalnim nazivom Pakao, drugih osam je Čistiliše, a trećih osam je – you guessed it – Raj. "Le mani di Abele", odnosno "Aveljeve ruke" očito spadaju u pakao, ali taj "danteovsko/biblijski" element je previše slabo izražen da bi me bilo briga.
Da sam nešto očekivao od Dantea, koji je ipak samo trendi kombinacija Sin Cityja i Nathan Nevera – a gori je i od prvog i od drugog – žestoko bih se razočarao. Pošto nisam očekivao ama baš ništa, ostaje ono: može i gore.
(djole)
Post je objavljen 05.01.2006. u 17:00 sati.