Marketing
POTLJA 35 GODINA
Svaki moj susret s drugom je za mene uvik nješto posebno. To je kao kad u jedan dan padne i Božić i Uskrs, iako i' je, fala Bogu, od 16.03.2004. pa do sada bilo već 11! Malo il' dosta? Puno? Ta, kaki! Meni, egoistično priznajem, ne!
Ta svakom se ja jednako radujem, svako željno očekujem. Al vaj zadnje je ipak njekako najdrukči. Kad sam s mojim drugom „prigovarao“ o tome da l' da dođem il ne, jer je stavno zauzet klanjem, on je reko, ko i svaki doba, da dođem, „pa će mo kod badže na svinjokoljsku večeru“, jer je taman te subote on kod njega na klanju. 35 puni' godina ja nisam bjio na klanju! Nisam ja ko momak ni išo s voljom na klanje, jer, ko i moj dada, nisam volijo umnastit ruke. Al, priznajem, volijo sam ić na večeru. Klanja su tad bila drukča no va današnja, moderna, racionalna. Radilo se počitav dan i navečer produžilo s večerom pa do kasno u noć. Bilo je i pjesme. Eto to su moje zadnje, drage, uspomene na klanje. I sad, ope potlja toliko puno godina, men se nudi zgoda otić njekom na svinjokoljsku večeru. Kobi reko, kobili se nado!
Jer sam već u 12.20 sati bijo u Zagrebu i oma uzeo auto, mogo sam odma produžiti. Svedno nisam htijo, jer su i drug i snaša bili na klanju pa nisam ćeo da se oni žure doma rad mene. Tako sam otezo moj dolazak. Od Zagreba do Kutine je padala kiša pa se i rad tog nisam žurijo. Al čim sam se približijo Lipovljanima, a za mene je to zapadna granica Slavonije, iza oblaka se jasno pojavi sunce, koje je i izvanjski popunilo moje unutarnje, sunčano raspoloženje. Ko da me je ćelo pozdraviti. I što sam mogo drugo no dolično pozdraviti Slavoniju, stat na njezino drago tlo, pomilovat je očima i željom i u motelu popiti kavu i „Lipički studenac“, koji je za mene, priznajem iz lokalnopatriotskih razloga, najbolja kisela voda na svitu. U mislima o mom drugu i našem prijateljstvu poprećenim pokojom molitvom i ponjekom dobrom pjesmom s radija, dospio sam i do motela „Ribarska kuća“ u Brodskom Stupniku. Ta je kuća moja obvezna štacija, tud od veljače idem hodočastit.
Kad sam već skrenijo s auto puta prid Kopanicom me moj drug SMS-om pita „Đesi ba?“. Nazovem ga i najavim se za petnaestak minuta. On je već došo doma. Večer je već dobro zagazila u sumrak kad sam stigo u drugovu avliju. Njegov mi mlađi sin u stilu prometnog policajca pokaza mjesto ge da parkiram, baća Jakob, drugov dada, je upravo svršijo svoj dnevni posol i opro ruke, a njegova mama izašla pridmene brašnjavi' ruku jer nješta misi. Odma sam se sjetijo pjesme Matka Peića „Povratak u Slavoniju“ ge kaže:“Snaša mi pruža preko plota ruku od brašna bijelu“. I dok sam se pozdravljao s njima evo i mog drugna. Samo snaše još ni bilo. Još je na klanju. Nije to prvi doba da me obuzme osjećaj da sam došo doma. A taj se osjećaj ničim nemore platit! Moji domaćini vjerojatno to tako ne doživljavaju. Imam dojam da moj drug, kojemu svaki doba, koad mi se za to pruži prilika, na tome zafaljujem, također nemisli da mi je učinijo njekaku veliku uslugu. To govori o njima, o njiovoj velikodušnosti, o njiovoj dobroti. Kod Šokaca je gostoprimstvo sveta stvar, a kod mog druga posebno.
Drug je u sobe naložijo vatru, ali mu se baš ne dobro raspalila. „Valda ti se snaša ni nasmijala“, zafrkavam ga. I dok smo sjeli i izminjili prve riči, evo i uvik vesele i nasmijane snaše. Po starom običaju drug nazdravlja svojom dobrom rakijom, a snaša obveznom kavom. Moj prošli posjet drugu je bio djelomično „radni“. Dizali smo kukuruze, čak sam jedan dan proboravijo na njive. Rad tog me snaša pita jesam li ponio trenerku i odgovarajuću obuću, jer sam navlačijo njezinu trenerku, drugovu majicu i njegove čižme broj 43 premda ja nosim 44. Tako je u ugodnom razgovoru brzo prolazilo vrime. Snašina sestrična, kod koje je danas klanje, zove i pita ge smo. I tako se drug i ja pješice, jer ne daleko, po slabo osvitlitoj Mlake uputimo na svinjokoljsku večeru.
Za velikom sinijom u predsoblju sjedi muško, već dobrano zagrijano, društvo, kojim dominira naočit ali pijan momak. U obadva mu uva naušnica, il kako se to kod nas kaže „obočić“. Livi kažiprst mu zamotan. Potlja sam dozno da mu je odrezan. Užasno psuje. To što laje to me ne čudi, jer to u vom selu nikad ni bilo ništa neobično. Al danas se i u drugim, pa i „pobožnijim“ selima, dosta laje. Al vaj i laje i psuje. Pripovida o svojim susretima s policijom, o teškom udesu s motorom. Taj je put, tvrdi, bio potpuno trizan. Na repertoaru ima dve pjesme i stavno i' promba nametnit društvu. Jedna od nji je i pjesma moga pokojnog dade „Siroma sam druže“. Prisutni ga, ali i njegove očito brojne avanture, dobro poznaju pa ga podsjećaju na „bisere“. Tako i na njegovu curu iz Gundinaca. „A šta će mi kad more popit više od mene!“ Žene u kujni su očito bile vridne. Serviraju, ja bih rekao klasičnu svinjokoljsku večeru:juha, kuvana svinjetina s 'renom, sarma, pečena kobasica i krvavica, ili kako se vod kaže „devenica“. Zapravo razlika od krvavice i devenica (koju kod mene zovu „đevenica“) ni baš velika, ali dobra je i jedna i druga. Ja po mom starom običaju „gimnastičara“ priskačem juhu. Uvik sam na takim večerama najrađe jeo kuvano meso s 'renom. Njekad sam volijo „muški“ 'ren, dakle dobro ljut. Ali danas mi više prija „ženski“. Ni to rad moji poodmaklih godina no zbog želudca, koji je od moje zadnje svinjokoljske večere toliko toga moro progutati, pa ni čudo da je oslabijo. Kobasica, koju najrađe jedem friško pečenu, je malo ljuća, pa moram paziti. Rad tog moga želuca uvečer nesmem jesti ni sarmu. Svinjokoljskoj se večeri ja ne radujem zbog jela nego zbog svega noga što se zbiva prije, za vrime a posebno potlja večere. A va je baš bila taka, ko njekad ne koji' se rado sjećam – za dušu, kako kaže moj drug!
Baća Franja, pravi muški šokački glas, počima pjesmu i budi mi uspomene. „Tri livade“. Ostali ga pijani glasovi manje više skladno prate. I ja sam potlja ko zna koliko godina ti'o s njima pjevo. Nagovaraju ga da ispripovida kako je jebo dublek. Nisu ga morali puno nagovarati. Domaćin je sam tio ispripovidati tu njegovo zgodu, ali baća Franja mu ote rič. Dok je još bijo momčić a osjećo daj muško, u dubleku je izbušijo rupu, smolom sa drveta oko nje oblipijo kiku s kukuruza i zamislijo nu žensku stvar. Nije vadijo sjeme da dublek bude puniji, a osim toga sjeme je i škakljilo nu njegovo mladu stvar. A onda kako je njegova žena popišala svoga svekra, njegovog oca. Oni su se, mladi i nezasitni, sakrili na štagalj i ćeli obaviti svoj posol, kadli nju pripne pišat. Franja joj kaže da se malo dalje popiša u sino, što je ona i učinjila. Al izgleda da je mijur bio jako pun, pa je procurilo u anjfor u kojem je bijo svekar. „O svitu, evo iz vedrog neba pada kiša!“ – zgranuo se svekar. Otjpevo je još njekoliko pjesama, od jedne mi se svidio pripjev:“Kad je samnom svaka varoš sanja, al bez sela nema milovanja“.
Malo pomalo se društvo osulo, tako da smo ostali moj drug i ja i domaćini. Al ubrzo je došla snaša i Marko, drugov sin, pa smo nastavili lafu. Drugov badžo je malo očešo i druga i njegovu bivšu curu, no sve je svršilo brez veliki' uzbuđenja.
Snaša je primjetila da je meni u gostima bilo ladno. Drug i njegov badžo su pili vino, a ja pivo. A osim tog oni su mladi pa im i brez vina ni zima. Jedna njemačka poslovica kaže, kad ti je zima, ti razmišljaj o vrućim temema. Ta u vakom društvu meni netreba nikakvi drugi tema, jer svaka koja je „na sinije“ je meni dobra, zanimljiva. Budući su i domaćini ali i moj drug i snaša danas cili dan radili i umorlili se, red je poć kobljebe.
Drug i ja smo sjeli za njegov computer na kojem mi je drug pokazivo njake programe. On je, premda samouk, pravi computorski stručnjak. A onda smo gledali kojekakve slike. Snaša je ćela gledat TV ali ju je umor dana savlado pa je zakunjala. Iako je sutra nedilja oni moraju rano ustati i namiriti stoku, il kako se to kod nas kaže „marvu“. Drug nije do da primjetim da je i njemu dosta, pa sam ja navaljivo da idemo u krpe. Nikad mi se dosada ne desilo da zaboravim sat, vaj puta jesam. Sve nješta posebnoga: svinjokoljska večera, ja brez sata! Al vod mi i ne treba sat. Doduše na godišnjem odmoru nikada ne nosim sat. Sada nisam na godišnjem odmoru iako se osjećam još bolje.
Lipo je vod kod moga druga, al nemogu dugo ostat. Moj drug i snaša su već svršili svoj svakodnevni posol u štale, popili smo kavu i ja sam se morao oprostiti od mojih dobrih domaćina. Posol čeka!
Vozeći prema Zagrebu, jer promet ni bijo gust, imo sam dosta vremena za razmišljanje, za sređivanje dojmova ve ipak posebne posjete. I rad svega toga jedino što mogu je zavapiti zajdno sa Štefom:
„Nedaj, Slavonijo da ti zamru njive,
nedaj da ti zatru tvoje dično ime.
Nedaj da odu s njiva tvoji ratari,
Čuvaj što ostaviše naši stari!“
Post je objavljen 27.12.2005. u 00:53 sati.