Jeste li ikad imali osječaj...neznan kako bi van ga najtočnije i najbliže pojanila...
neko vam se ono ka malo sviđa a malo i nije,zapravo van se više sviđa nego ne. na trene vas dovodi do sveopćeg totlnog ludila...u jednom času ste u tu osobu zaljubljeni do ušiju, a već idući ćas bi je dali na sreljanje. a zapravo to sve šta osjećate osjećate iz nekakve daljine od te osobe,zapravo od njenog srca...nemate tu moć da utvrdite svoje osjećaje jer vas je zapravo strah prići toj osobi...strah vas je promjena kod nje.boli vas to što više nemožete prodrit do te osobe kao što ste nekoš mogli,više ne dobijete osmijeh na licu te osobe kad vam se pogledi susretnu već dobijete zapravo nedobijete ništa jer sad ta osoba skreće pogled. a najtragičnije je što zapravo nema razloga svemu tome ili ga bar vi neznate.a neznate ni šta se događa u glavi,i u životu te nekoć vjerovatno vam najprisnije osobe,osobe koja vam je obećala da će te bzobzira na okolnosti sačuvat tu bliskost i iskrenost jedno prema drugom.e, i sad baš ta osoba baš ta ista osoba podiže nekakav zid oko sebe,u potpunosti se ogražuje od vas.izgleda kao da za nju više nepostojite.a to,to boli,strašno boli,a pogotovo ako ste ludi za tom osobom cijelim svojim bićem žudite za njenom prisutnošću,dali bi ste sve za jedan pogled i iskren smješak upućen samo vama,cili van dan baš tza osoba opsjeda misli pa i u snu di je ka sve divno i krasno.u svakoj zamisli i djelu zamišljete njegovu reakciju.a najviše u toj ciloj priči boli to šta sta nekoć imali to nešto posebno s tom osobom i šta je ona bezobzira na sve virovala u vas više i od vas samih i sad ta osoba bez iti jedne riči polagano pokušava pokupit stvari i doslovno odmaglit iz vašeg života, al nesvaća da nemože otić zauvik jer uvik ostaju te posrane uspomene, kakve god bile da bile one zauvik ostaju i vkečno nas prisjećaju na tru osobu,na njeno savršenstvo na prelipo vrime provedeno s njon.
i sad ostaje pitanje kako prebrodit taj strah i prići toj osobi,zaqpitat ju šta se to dogodilo s vama, šta vfas je dovelo do tog dna dna, mislin da bi ju bolje bilo zapitat šta je ostala od vas a ne ota se dogodilo s vama...savki put kad sta zajedno s tom osobon ona vama izmami osmijeh na lice i vi se jednostavno bojite postavit to naočigled jednostavno i bezazleno pitanje jer neželite pokvarit tu lažno sretnu situaciju i straj vas je da će nestat i taj falši osmijeh i s vašeg lica.i zato nastavljate totalno odsutni bezveze trabunjat o nebitnin totalno nepovezanim i bezsmislenim stvarima zapravo o neviđenin glupostima jer ste zapravo jedna velika kukavica.
Ironično, zar ne?
Post je objavljen 26.12.2005. u 21:30 sati.