Marketing
Samit u buregdžinici Jerevan
Ponoć je, 24. na 25. decembar, kafe Jerevan u jermenskom delu starog grada u Jerusalimu. Oznojeni klavijaturista prekida svoj one-man-show i njegove arapske hitove zamenjuje nekakva tehno verzija poznatog božićnog hita Jingle Bells. Dvadesetak posetilaca, mladih palestinaca, ustaje da igra pozivajući nas troje stranaca da im se pridružimo. Formira se tradicionalni vozić koji prvo pravi par krugova unutar kafića, a onda izlazi na kišom okupanu ulicu. Glasna muzika se odbija o kamene zidove kuća, a turisti na ulici, svi došli da proslave božić u Svetoj Zemlji, hvataju se u vozić i skaču u ritmu hrišćanskog tehno hita. Kiša ne prestaje da pada i bakute iz Nemačke, penzosi iz Italije, članovi pevačkog društva iz Madrida i švedski studenti orijentalistike odlučuju da zanemare vremenske uslove i daju sebi malo oduška.
Verujem da ovo nije uobičajena slika Jerusalima, ali eto, i to se dešava. Kako smo se uopšte našli tamo?
Dan uoči katoličkog Božića se tradicionalno ide u Betlehem, koji se nalazi na 15 minuta vožnje od Jerusalima. Betlehem je mesto Hristovog rodjenja (ili bar tako ljudi veruju) i na božić se hrišćani iz celog sveta skupljaju na ponoćnoj misi u crkvi St. Katarine. U stvari, oko mesta za koje se veruje da je mesto Hristovog rodjenja nalaze se tri crkve - Jermenska, Grcka pravoslavna i Rimokatolicka crkva, što znači da se božic slavi 3 puta svake godine, 25. decembra, 7. januara i 18. januara. Zvuči blesavo da se rodjendan jednog čoveka slavi 3 puta, ali tako je to u hrišćanstvu, nema puno stvari za koje se sa sigurnošću može tvrditi da su tačne. Štaviše, postoji jedno selo Betlehem koje se nalazi 2km od Nazareta, gde je Isusova porodica živela. Nazaret se nalazi nekih 100-tinak kilometara severno od Jerusalima, i oko 110km od velikog Betlehema, zvaničnog mesta Isusovog rodjenja. Zašto vam navodim ove podatke? Zato što postoje istoričari koji tvrde da Betlehem uopšte nije rodno mesto Isusovo, već taj mali Betlehem koji se nalazi odmah pored Nazareta. Zašto? Pa zamislite trudnu devu Mariju koja u 9-om mesecu trudnoće, u sred decembra meseca jaše na magarcu 110km da bi se porodila. Stvarno zvuči neverovatno. No, to zapravo nije ni bitno. Ako svi ti ljudi veruju da se Isus rodio tamo, onda se on tamo i rodio, kraj priče.
Jučerašnja proslava je počela paradom palestinskih školskih orkestara, oko 1 popodne. Sa fotki možete da vidite da školarci izgledaju fenomenalno. Pre svega moram da napomenem da većina ove dece uopšte nisu hrišćani. Dalje, Betlehem se, nakon sporazuma u Oslu, nalazi u zoni koju kontroliše palestinska milicija. Ipak, božić je praznični dan koji se slavi na ulicama i u kome učestvuju svi. Palestina je ponosna na to što je zemlja porekla hrišćanstva i sa za osobitim zadovoljstvom proslavlja hrišćanske svetkovine. Deca ponosno paradiraju ulicama, glasna muzika svuda i sve je okićeno. Za mene je ovo bilo iznenadjujuće, jer je potpuno suprotno od slike koju dobijamo iz medija. Palestinci su uvek nekakvi samoubilački fanatici koji mrze svako ukrštanje dveju pravih linija, pa i raskrsnice.
Nakon ove parade, na glavnom trgu, isped crkve, pravi se špalir kroz koji će proći neki visoki crkveni glavonja. Nikako mi nije jasno zašto se taj glavonja dočekuje sa toliko ušićenja, kao da je njegov rodjendan, a ne Hristov. Kakogod, pojavio se, mahnuo i ušao u crkvu. Nama se nije dalo da čekamo jos 9 sati do ponoćne mise, pa smo odlučili da se vratimo u Jerusalim.
Issa je arapsko ime za Isusa
Na putu nazad odlučismo da pogledamo neki albanski film koji se prikazuje na Hanuka filmskom festivalu u Jerusalimu. Nikad nisam pogledao albanski film i bio sam vrlo zainteresovan. No, bolje bih se proveo da sam ostao ispred bioskopa i u tišini kisnuo 2 sata. Film se zove ‘moj dragi neprijatelj’ i prikazuje neku trgovačku porodicu za vreme nemačke okupacije. Toliko je jadno odradjen da sam molio drugare da izadjemo na pola. Amaterska gluma, petparačka dramaturgija, stereotipni likovi, sve to začinjeno s nekoliko kvazi romantičnih epizoda. Najjače su bile ljubavne scene koje su me podsetile na čuvene scene seksa u partizanskim filmovima. On ju hvata za glavu, strasno je jednom poljubi ali baš kao da se jedini preostali kiseonik nalazi upravo u njenim ustima, onda je jednom agresivno poljubi u vrat, te ophrvani strašću oboje zalegnu ispod drveta. Onda on otkopča pantalone, ona podigne suknju, zauzmu misionarsku pozu, on iz zaleta pogadja tačno u centar, zabode ga 3 puta kojom prilikom oboje glasno zastenju, oh, oh, oh, i onda on bez snage klone na njene grudi, a ona krene da ga gladi po kosi, zaljubljeno ga gledajući. Stvarno ne znam kako ih nije sramota da snimaju ovakve scene u 21. veku.
Posle filma nas je mrzelo da se vraćamo u Betlehem, pa smo odlučili da veče provedemo lutajuci po starom gradu. Plan je bio da popijemo po jedno zestoko piće u svakom baru i da se tako što bolje pripremimo za ponoćnu misu. No, ne kaže se džabe da je Jerusalim grad za molitvu i spavanje. Jedini bar koji je uopšte nudio alkoholna pića je upravo gorepomenuti Jerevan. Kako je to bila jedina opcija, rešili smo da brzo saspemo po par komada, jer druge prilike neće ni biti pa da se vratimo na ulicu. No kako je piće počelo da hvata, odvratni zavijajući zvuci modernih arapskih hitova postajali su sve umilniji, te smo odlučili da ponoćnu misu zamenimo ponoćnim divljanjem u kičeraj-kafani Jerevan.
Ostalo je istorija..
Post je objavljen 26.12.2005. u 11:09 sati.