Ogradicu se visokim zidinama.
Unutar njih sacuvacu, za uspomenu,
jednu suzu u staklenom zvonu.
Ona ce me opominjati, ako pozelim da porusim zidine,
opominjace me da to ne ucinim.
Podigla sam visoke zidine,
oko svoje palate samoce.
Kazaljka klizi po satu,
tesi vreme da ne stane.
Zvukovi su priguseni,
ali ipak su tu.
Zidine ih cede do mene,
salju smeh kao ironiju.
Da li se jos neko napolju smeje?
Da li jos neko nalazi razlog radovanju?
U ovoj samoci osecam
kako se zidine suzavaju, guse me.
Naborano celo mi ukazuje
koliko je lazni osmeh na licu
bolji od sivila.
Post je objavljen 25.12.2005. u 18:21 sati.